Свет Библије

Према митском поимању света, у речима лежи магијска моћ. Њихово значење и њихово звучање су само две стране једне целине. Као такве, речи се не преводе. Можда се и њихово значење може објаснити, али као преведене, оне више нису моћне. Бог ствара речју. Према Јеванђељу по Јовану, Бог и јесте Реч. Ипак, у овом случају, Реч тежи да буде универзална, да допре до сваког човека и да му пренесе знање о томе зашто постоји. Она више није магијски звук, већ одјек мисли. А мисли могу да се артикулишу и да се преведу, иако најчешће описно, несавршено.

На првим страницама Светог Писма сусрећемо се са стваралачком Речју Божијом. Нови Завет говори о њеном оваплоћењу у личности Исуса Христа. На неки начин, историја од стварања до коначног оваплоћења Речи јесте историја поступшној и постепеног оваплоћавања те Речи. Један од аспеката тог оваплоћавања јесте и формирање свештених текстова познатих као Свето Писмо. Они су настали на јеврејском, арамејском и старогрчком језику, али су проширени на говорним језицима бројних народа. Који су изазови са којима се сусрећу преводиоци древних свештених текстова?

Сви хришћани ће се сложити да је Крст кључна тачка хришћанске вере. Па ипак, он се на различите начине схвата на хришћанском Истоку односно на хришћанском Западу. Ове разлике су делом последица различитог богословског,друштвеног и уопштено мисаоног наслеђа. Да ли је ово тачка супростављања и раздвајања хришћанских предања или могуће место њиховог сусрета и међусобног допуњавања?

Крст је средиште хришћанске вере. На крсти нам се откривају истине. То су страшне истине о греху, мржњи и злу човека, али и величанствене истине о правди, милости и љубави Бога. Шта се десило на Крсту? И зашто? На који начин се то дотиче нашег свакодневног живота?

Крст је препознатљив симбол хришћанства. Значајно је, међутим, приметити да мотив крста као симбола сеже у прошлост далеко пре почетка хришћанства, те да је присутан у бројним архајким културама које у овом знамењу препознају симбол смрти и вечног живота.

Савремена научна истраживања указују да невербална комуникација заузима много већи значај у комуникацији него вербална, те да највећи значај има тзв. фацијална експресија која подразумева слање поруке (готово увек несвесне) преко израза лица. Лице је, стога, од најранијих времена било схватано као синоним личности и њен израз. То је једна од велих тема библијске књижевности која се протеже од древне нарације о Каину и Авељу до њених последњих страница. Једна од снажних библијских приповести којој нам се даје порука о лицу и личности је свакако тајанствена библијска приповест о Јаковљевој превари,његовом „ рвању“ и сусрету са лицем брата...

У оквиру опуса Изл.-ИНав. Једна од кључних тема je устројство левитског свештенства. Истичу се, осим служби и редова, мотиви изабирања и посвећења. Главни елементи посвећења левитског свештенства су: жртве (повезане са свим редовима левитског свештенства), миропомазање и култна одећа (као део специфичног посвећења виших редова левитског свештенства). Елементи специфичног Посвећења могу се повезати не само са свештеничким већ и са царским достојанством. Писац чланка указује да ова веза вероватно одражава сећање на древну праксу спајања свештеничке и царске улоге. Он, истовремено, указује и на нарочите антрополошке увиде које омогућује наведено повезивање. Уједињеност царског и свештеничког достојанства у позицији првосвештеника представља заправо богослужбено изображење првобитног човека у претпадном стању, човека који је цар и свештеник твари и који приступа Богу у светилишту које је микросмос, односно богослужбено изображење космоса неукаљаног грехом.

У Новом завету једна од кључних христолошких тема јесте персонификација Премудрости Божије, започета у Старом завету, у личности Исуса Христа. Он се назива премудрошћу Божијом, као и његовим Логосом, што је такође термин који има не само значење стваралачког већ и мудросног карактера. О Христу као оваплоћеној мудрости и Логосу разговарамо са др Мајклом Грином, пензионисаним професором Оксфорд Универзитета.

Посланице св. ап. могу да се разумеју као својеврсни корпус мудросне књижевности Новог завета. Ко је су њихове књижевне карактеристике? О каквој мудрости оне научавају и шта је оно што на нарочит начин карактерише њихов поетски исказ? Ово су само нека од питања на која ће нам одговор понудити сестра Ана Савковић. Ма богослословских наука.

Исус Христос је личност која је поделила време, људе и народе. Сматрају га преварантом, пророком, Сином Божијим и Сином Човечијим, Оваплоћеним и Васкрслим Богом. Ипак, оно око чега се сви слажу јесте да је био велики учитељ, не само религијских веровања, већ и животног искуства и етике. О карактеристикама његовог учења, начину поучавања и поруци неких од његових знаменитих парабола разговарамо са Јованом Лазаревићем, проф. Средње богословске школе Св. Сава.