Свет Библије

Јованово Еванђеље је један од најбогатијих новозаветних списа. Садржи велики број комплексних слика. Једна од њих је свакако "Хлеб живота". Поменути идиом Христос користи да би описао себе, уз употребу значајне теофоричне формулације "Ја сам". Контекст у којем је овај исказ дат буди старозаветне асоцијације. Аутор чланка разматра ву тему преузету из Јн 6, указујући на литерарну структуру поглавља,, употребљене литерарне облике и богословску поруку.

Мало је реалности у људском животу које су заједничке свим људима. Патња је једна од њих. Библијски писци су стога овог теми посветили значајну пажњу. И док се псалмиста усмерава на проблем напредовања безбожника, Јов поставља питање страдања праведника. Књига пророка Авакума, са своје стране ову тему разматра на једној посебној равни, равни националног страдања. Аутор овог чланка представља увод у ову библијску књигу разматрајући проблем ауторства књиге и целовитост и тематско-литерарну подељеност књиге, укључујући литерарне карактеристике приметне поетске структуре списа, као и текстуално-критичке моменте.

Свадба у Кани је оквир у који св.ап. Јован смешта прво од Христових знамења – претварање воде у вино. Овај чин је бремнит богословском поруком коју вешто обликује аутор списа правећи јасне или мање јасне алузује на Стари завет, јудаизма свог доба, али и друга места и мотиве који се развијају у самом Еванђељу. Аутор овог чланка покушава да истакне кључне моменте и мотиве ове еванђелске перикопе крећу ћи се од Егзегетско-литургијског осврта на текст, преко контекста перикопе, размарања самог описа чуда (знамења) до његовог богословског значења и поруке.

Аутор указује на значај Христовог васкрсења којим је потврђена и испуњена реч Господња да је он "васкрсење и живот". У кратком тексту, проф. Чарнић даје значајне увиде у назначајнију тему новозаветног богословља - васкрсење Христово и његов значај за хришћанина.

Аутор се усресређује на кључне делове свете историје, распеће и васкрсење Господње приступајући им из богословске перспективе, односно указујући на њихов сотириолошки значај. Значајно је да богословски приступ наведеним темама аутор изводи из литургијског контекста Православне Цркве. Наведене догађаје он препознаје као највеличанственије исказе божанске љубави према човеку. Указујући на недокучивост смисла распећа, аутор критикује "јурудичко схватање" оправдања и продор оваквог схватања у православно богословље, указујући да постоје и прихватљиви моменти овог богословског схватања...

аутор чланка пролази кроз старозаветну историју истражујући тему најзначајнијег града ове историје - Јерусалима. Он полази од првих спомена овог града под другачијим називима Салим (Постање) и Јевус (ИНав, Суд,1Дн). Он указује да су археолошка открића указала да је Јевус, односно Јерусалилм спадао у ред најзначајнијих хананских утврђења који под израилску владавину пада у време цара Давида када постаје и престоница уједињеног јудео-израилског царства. Аутор представља и даљу историју Јерусалима у периоду подељеног царства, вавилонских разарања и обнове у персијском периоду...

У трећем чланку који се бави темом старозаветних пророка, прорчког покрета и њиховог деловања у историји старозаветног Израила, аутор износи опште закључке својих истраживања

Полазећи од Христовог рођења као најзначајнијег догађаја у историји човечанства аутор анализира богословски значај његове натприродности. Он истиче претпоставку да су еванђелске приповести о овом догађају потекле од саме Дјеве Марије и да су биле пренете "интимном кругу" Христових ученика. Ову претпоставку везује пре свега за извештај св. еванђелисте Луке, док за Матејев извештај сугерише да је усресређен на праведног Јосифа

Драган Милин приступа и представља комплексну тему која се тиче савремених библијских истраживања кроз призму археологије. Он то чини у тренутку када су у богословском свету почеле прве озбиљне студија значаја археолошких открића друге половина 20.в. као што су нпр. Кумран исл. Предма су од времена настанка овог члнака многа ахреолошка открића добила ново значење, чланак је изузетно актуелан како својим садржајем, тако и својим методолошким корацима.

Надограђујући се на закључке изнете у ранијем чланку, аутор се усресређује на истраживање личности пророка специфично се усресређујући на божанско руковођење које се посредством њих испојило у свештеној историји. Нарочиту пажњу аутор показује феномену пророчког покрета као харизматског покрета древног Израила