Свет Библије

Доба у којем се хришћанство појавило било је доба када су цветали бројни синкретистички култови који су древна веровања, митове и обредне праксе покушавали да разумеју у новом егзистенцијалном значењу Овакви култови, претежно мистеријског карактера, били су примаљиви и хришћанима и у контакту са хришћанством су се обликовали каткад у „гностичко“ хришћанство које иако није било правоверно је дало значајан дорпинос развоју неких идеја и мотива. Управо зато, библиотека која је пронађена у Наг Хамадију (Египат), а која нам може послужити као основни извор о гностичком хришћанству је од великог значаја. Списи пронађени у овој библиотеци су предмет о којем говори аутор овог популарно писаног чланка.

Нови завет је основни докумет и извор хришћанске вере. У популарним медијима се његова аутентичност неретко доводи у питање, често селективним навођењем чињеница о настанку, ауторству и текстуалној потврђености новозаветних списа. Аутор овог чланска на популаран начин указује на најстарије преписе новозаветних текстзова који нам потврђују аутентичност Новог Завета каков ми познајемо.

Вера је једна од кључних тема значајног новозаветног списа, Посланице Јеврејима. Овој теми је посвећено једно читаво поглавље поменутог списа. Оно ће бити предмет интересовања серијала чланака Химна Вере који почињемо овим текстом који говори о вери као сусрету историје и есхатона у богослужењу,

Полазећи позива да се „уграде као живо камење“ у духовни храм који хришћанима упућује св.ап. Петар, аутор овог популарно писаног чланка, разматра развој идеје храма у Старом и Новом завету, почев од времена Мојсеја, преко периода насељавања у Ханану, изградње јерусалимског светишта и његовог уништења, до развоја идеје заједнице верујућих као истинског храма Божијег у којем сам Бог пребива и, коначно, новозаветног учења о Цркви као телу Христовом и истинском храму Божијем.

У овом популарно писаном и кратком тексту, аутор прати развој старозаветних месијнаских пророштава која своје испуњење налазе у Исусу Христу. Свакако, ради ограничења у простору он пажњу не посвећује свим таквим пророштвима већ се усмерава значајна месијанска пророштва Исаије и Михеја, као и њихову новозаветну примену.

У Новом завету значајно место имају месијанске титуле које се повезују са Исусом Христом. Свакако једна од најзначајнијих месијанских титула је Логос. Аутор чланка разматра вишезначност овог појма кроз сагледавање његовог значења у Старом завету, интертестаментарном периоду и грчкој мисли. Потом у светлости поменутих мисаоних концепата он значење овог израза истражује у новозаветној мисли пре свега, али не и искључуво, јовановског корпуса новозаветних списа.

Ayrop овог чланка представља најзначајније идеје швајцарског богослова Карла Барта. Он указује да је Барт несумњиво био један од најзначајних богослова 20.в. Одрастао је у хришћанској пасторско-професорској породици и сам је примио значајно богословско образовање у значајним богословским школама Швајцарске и Немачке. Прошао је пут од раног богословског либерализма до оснивања тзв. неоортодоксног и дијалектичког богословља. Он је био плодан аутор, истакнути предавач и друштвено ангажовани хришћански интелектуалац, због чега је у периоду нацизма био принуђен да напусти Немачку. У свом научном раду окретао се проучавању свих хришћанских традиција, укључујући и рану патристику. То је основа на којој је васкрсао есхатологију и тријадологију, богословске области које су добрим делом биле занемарене у протестантским круговима. Наглашавао је Божију трансцеденцију и следсвено томе значај Божијег откривења, тако да је и његова тријадологија повезана са Божијим откривењем људима. У том контексту наглашавао је значај Христа као откривајуће речи Божије указујући на ауторитет Светога писма као сведочанства о тој откривеној Речи. Реформисао је значај халкидонске христологије, и тиме је утицао на многе значајне богослове немачког протестантизма. Барт је одбацио природно богословље и природну религију као покушај људског досезања богоспознања. Тријадологија стоји и у основи Бартове антропологије и зато човека као Imago Dei, доживљава пре свега као биће способно за однос љубави.

Аутор овог чланска указује да су нарочито празновани дани у години један од најдревнијих елемената религијског живота. Они су били свето време којим се продире у профано време. У Старом завету ови дани су били познати и успостављени Мојсејевим закондавством, мада су они имали своју предисторију. Многи од тих дана имају предизраилско пореко повезано са култом природе који је био дубооукорењем на Древном Оријенту и као такав наслеђен у израилској вери. Библијски писци ту природну религиозност преображавају у знамење сећања на историјске догађаје спасењског карактера и као такве их поштују. На тај начин у Старом завету и древном јудаизму се врши „обрезање“ паганства, док Нови завет својом христоцентричном интерпретацијом празника „крштава јудаизам.“

Повезаност религијског и поетског исказа је присутна од најранијег искуства људског рода. Ова повезаност се на различите начине уобличује у различитим периодима, тако да свој специфични образац добија и новијом српској поезији. Аутор овог чланска прати религијску, пре свега антрополошку и еклисиолошку мисао у поезији двојице значајних српских песника друге половине 20.в., Ивана В. Лалића и Миодрага Павловића. Ове теме се разматрају кроз поучавање личности песника (и њуховог самосагледавања), начина на који они у свом религијском искуству препознају развој и смисао стваралачког процеса и, коначно, начин на који се сагледава смисао производа стваралачког процеса односно само поетско остварење. Указује се на бројне слојеве религијске, библијске и митолошке подтекстове који су присутни у поезији наведених песника.

У овом чланку аутор наставља са формирањем увода у Књигу пророка Авакума указујући на њено место у историји, односно разматрајући проблем времена њеног настанка, затим теме и поруке књиге, њене богословске поруке исл. Писац се затим осврће на начин на који се ова књига разумевала у историји, почев од интертестаментарне књижевности, преко новозаветних позивања на овај библијски спис и његове литургијске употребе, закључно са референцама у српском богословљу и књижевности на ову књигу.