Свет Библије

Аутор овог чланска указује да су нарочито празновани дани у години један од најдревнијих елемената религијског живота. Они су били свето време којим се продире у профано време. У Старом завету ови дани су били познати и успостављени Мојсејевим закондавством, мада су они имали своју предисторију. Многи од тих дана имају предизраилско пореко повезано са култом природе који је био дубооукорењем на Древном Оријенту и као такав наслеђен у израилској вери. Библијски писци ту природну религиозност преображавају у знамење сећања на историјске догађаје спасењског карактера и као такве их поштују. На тај начин у Старом завету и древном јудаизму се врши „обрезање“ паганства, док Нови завет својом христоцентричном интерпретацијом празника „крштава јудаизам.“

Повезаност религијског и поетског исказа је присутна од најранијег искуства људског рода. Ова повезаност се на различите начине уобличује у различитим периодима, тако да свој специфични образац добија и новијом српској поезији. Аутор овог чланска прати религијску, пре свега антрополошку и еклисиолошку мисао у поезији двојице значајних српских песника друге половине 20.в., Ивана В. Лалића и Миодрага Павловића. Ове теме се разматрају кроз поучавање личности песника (и њуховог самосагледавања), начина на који они у свом религијском искуству препознају развој и смисао стваралачког процеса и, коначно, начин на који се сагледава смисао производа стваралачког процеса односно само поетско остварење. Указује се на бројне слојеве религијске, библијске и митолошке подтекстове који су присутни у поезији наведених песника.

У овом чланку аутор наставља са формирањем увода у Књигу пророка Авакума указујући на њено место у историји, односно разматрајући проблем времена њеног настанка, затим теме и поруке књиге, њене богословске поруке исл. Писац се затим осврће на начин на који се ова књига разумевала у историји, почев од интертестаментарне књижевности, преко новозаветних позивања на овај библијски спис и његове литургијске употребе, закључно са референцама у српском богословљу и књижевности на ову књигу.

Јованово Еванђеље је један од најбогатијих новозаветних списа. Садржи велики број комплексних слика. Једна од њих је свакако "Хлеб живота". Поменути идиом Христос користи да би описао себе, уз употребу значајне теофоричне формулације "Ја сам". Контекст у којем је овај исказ дат буди старозаветне асоцијације. Аутор чланка разматра ву тему преузету из Јн 6, указујући на литерарну структуру поглавља,, употребљене литерарне облике и богословску поруку.

Мало је реалности у људском животу које су заједничке свим људима. Патња је једна од њих. Библијски писци су стога овог теми посветили значајну пажњу. И док се псалмиста усмерава на проблем напредовања безбожника, Јов поставља питање страдања праведника. Књига пророка Авакума, са своје стране ову тему разматра на једној посебној равни, равни националног страдања. Аутор овог чланка представља увод у ову библијску књигу разматрајући проблем ауторства књиге и целовитост и тематско-литерарну подељеност књиге, укључујући литерарне карактеристике приметне поетске структуре списа, као и текстуално-критичке моменте.

Свадба у Кани је оквир у који св.ап. Јован смешта прво од Христових знамења – претварање воде у вино. Овај чин је бремнит богословском поруком коју вешто обликује аутор списа правећи јасне или мање јасне алузује на Стари завет, јудаизма свог доба, али и друга места и мотиве који се развијају у самом Еванђељу. Аутор овог чланка покушава да истакне кључне моменте и мотиве ове еванђелске перикопе крећу ћи се од Егзегетско-литургијског осврта на текст, преко контекста перикопе, размарања самог описа чуда (знамења) до његовог богословског значења и поруке.

Аутор указује на значај Христовог васкрсења којим је потврђена и испуњена реч Господња да је он "васкрсење и живот". У кратком тексту, проф. Чарнић даје значајне увиде у назначајнију тему новозаветног богословља - васкрсење Христово и његов значај за хришћанина.

Аутор се усресређује на кључне делове свете историје, распеће и васкрсење Господње приступајући им из богословске перспективе, односно указујући на њихов сотириолошки значај. Значајно је да богословски приступ наведеним темама аутор изводи из литургијског контекста Православне Цркве. Наведене догађаје он препознаје као највеличанственије исказе божанске љубави према човеку. Указујући на недокучивост смисла распећа, аутор критикује "јурудичко схватање" оправдања и продор оваквог схватања у православно богословље, указујући да постоје и прихватљиви моменти овог богословског схватања...

аутор чланка пролази кроз старозаветну историју истражујући тему најзначајнијег града ове историје - Јерусалима. Он полази од првих спомена овог града под другачијим називима Салим (Постање) и Јевус (ИНав, Суд,1Дн). Он указује да су археолошка открића указала да је Јевус, односно Јерусалилм спадао у ред најзначајнијих хананских утврђења који под израилску владавину пада у време цара Давида када постаје и престоница уједињеног јудео-израилског царства. Аутор представља и даљу историју Јерусалима у периоду подељеног царства, вавилонских разарања и обнове у персијском периоду...

У трећем чланку који се бави темом старозаветних пророка, прорчког покрета и њиховог деловања у историји старозаветног Израила, аутор износи опште закључке својих истраживања