Стари Завет

Стрест је једно од незаобилазних искуства савременог света. Ужурбаност живота, тешко достижни циљеви, велика очекивања или, насупрот тога борба за голу егзистенцију чести су узроци стреса. Томе може да се додају сукоби са околином, незарешена питања смисла постојања и недобијени одговори на многа животна питања. Стрес и тескоба, међутим, нису само искушење данашњице. Насупрот тога, читање античких текстова открива снажну напетост и тескобу у животима многих древних људи. Један од њих је био и цар Давид, човек коме можемо да будемо захвални за „псалмотерапију.“ О њој нам говори Ненад Божовић, докторанд ПБФ УБ

Музика је од вајкада била део религијског искуства. Песма, игра плес, познати у у богослужењима и пророчко-религијским праксама многих древних народа, и у томе народи древног Библијског Оријента нису изузетак. Спомен музике и музичких инструмената налази се већ на првим страница Писма, а њихова употреба у богослужењу постаје веома присутна у периоду Мојсеја. Цар Давид као личност музичко-поетски надарена то је уздигао на један нарочит ниво. О музици у Светом писму и музици коју је Свето Писмо инспирисало разговарамо са ма Дарском Величковским.

Преднатални период Цркве јесте историја старозаветне заједнице народа Божијег – Израила. Које су биле кључне карактеристике ове заједнице и кроз које историјске и културолошке метаморфозе је ова заједница пролазила постепено изграђујући своју веру и припремајући себе и свет за долазак Спаситеља – Исуса Христа?

Старозаветни великани вере нису само они ка којима треба да буде уоућен поглед хришћана, већ и они који посматрају арену у којој хришћани трче своју трку вере. Хришћани гледајући њих постају свесни свог задатка. Њихов поглед, међутим, од великана прошлости и њих самих треба да се преусмери на Христа који је ту трку беспрекорно завршио постављи не само начелник (узрочник), већ са вршитељ вере чији пример треба да буде коначни идеал хришћана.

Нарочито празновани дани у години познати су у свим религијама. Библијска религија није изузетак. Пасха, Сенице, Педесетнице, Субота... Тосу празници древног Израила који представљају модификацију постојећих аграрних празника познатих из ванбиблијског древнооријенталног култа. Њихова демитологизација и монотеизацију у Старом завету, међутим, представља само део њиховог преображавања које се наставља у Новом завету и Цркву. Можемо на неки начин рећи да је јудаизма био обрезање паганства, те да је Нови завет његово крштење, а Црква његово причешће и сједињење са Богом.

Орао, величнаствена птица која је имала богато симболичко значење у различитим ралигијама и културама света, а пре свега древног Оријента. Библијско јудејско и хришћанско предање и само користи овај симбол у различитим контекстима и његовом значењу разговарамо са докторадном Н. Божовићем. Њему постављамо и питања у вези неких аспеката библијског законодавства.

Нарочито празновани дани у години познати су у свим религијама. Библијска религија није изузетак. Пасха, Сенице, Педесетнице, Субота... Тосу празници древног Израила који представљају модификацију постојећих аграрних празника познатих из ванбиблијског древнооријенталног култа. Њихова демитологизација и монотеизацију у Старом завету, међутим, представља само део њиховог преображавања које се наставља у Новом завету и Цркву. Можемо на неки начин рећи да је јудаизма био обрезање паганства, те да је Нови завет његово крштење, а Црква његово причешће и сједињење са Богом.

Мелхиседек је једна од најзагонетнијих личности Старог завета. Спомиње се само на два места. У Постању се доводи у везу са праоцем Авраамом, а у Псалмима са Давидом, и можда његовим првим јерусалимским свештеничким старешином, Садоком. Па ипак, упркос томе, или баш због тога што је у Старом завету обавијен велом тајне он постаје инспирација значајног дела интертестаментарне књижевности и коначно Мелхиседек-христологије Новог завета.

Акведах предање – приповест о жртвовању Исаака утемељено је на једном од најтежих библијских одеља. О овом одељку разговарамо са др. Радишом Антићем покушавајући да га сместимо у његов историјски, културолошки и религијски контекст. Истовремено, покушаћемо да уочимо и његове егзистенцијалне поруке које нам се откривају у овом тексту.

Мирослав Попуча, дипломац ПБФ УБ нам говори о периоду праотаца Израила, амбијенту у којем они ступају на историјску сцену и начину на који из постојећих цивилизацијских, културолошких и религијским образаца бирају оно најбоље како би изразили радикално нову идеју о Богу, Богу који је лични Бог, Бог који улази у историју и ту проналази човека са којим ступа савез.