Свет Библије

Потоп. Праотац Ноје, загонетни "Синови Божији". Ово су теме којима се бави аутор овог популарног чланка приступајући старозаветној нарацији из перспективе древнооријенталне културе и митологије са једне стране, и новозаветног разумевања смисла старозаветног текста, са друге.

Енох, личност којој библијски писци посвећују мало места, али упркос томе или можда баш због тога је постала инспирација многим интертестаментарним писцима који образују атмосферу у којој о овој личности, као о великану вере, говори писац Посланице Јеврејима.

Каин и Авељ, прва браћа и прво братоубиство. На који начин разумети ову библијску причу којом почиње поседемск историја рода људског и која се понавља у њој много пута? Зашто писац Посланице Јеврејима не гледа, макар не пре свега, на Авеља као на пример страдалног праведника, већ као на пример великана вере? Шта је то што нам Авељева, према речима "Химне вере" Авељева вера, кроз његову саможртвену крв, и "данас говори"?

Доба у којем се хришћанство појавило било је доба када су цветали бројни синкретистички култови који су древна веровања, митове и обредне праксе покушавали да разумеју у новом егзистенцијалном значењу Овакви култови, претежно мистеријског карактера, били су примаљиви и хришћанима и у контакту са хришћанством су се обликовали каткад у „гностичко“ хришћанство које иако није било правоверно је дало значајан дорпинос развоју неких идеја и мотива. Управо зато, библиотека која је пронађена у Наг Хамадију (Египат), а која нам може послужити као основни извор о гностичком хришћанству је од великог значаја. Списи пронађени у овој библиотеци су предмет о којем говори аутор овог популарно писаног чланка.

Нови завет је основни докумет и извор хришћанске вере. У популарним медијима се његова аутентичност неретко доводи у питање, често селективним навођењем чињеница о настанку, ауторству и текстуалној потврђености новозаветних списа. Аутор овог чланска на популаран начин указује на најстарије преписе новозаветних текстзова који нам потврђују аутентичност Новог Завета каков ми познајемо.

Вера је једна од кључних тема значајног новозаветног списа, Посланице Јеврејима. Овој теми је посвећено једно читаво поглавље поменутог списа. Оно ће бити предмет интересовања серијала чланака Химна Вере који почињемо овим текстом који говори о вери као сусрету историје и есхатона у богослужењу,

Полазећи позива да се „уграде као живо камење“ у духовни храм који хришћанима упућује св.ап. Петар, аутор овог популарно писаног чланка, разматра развој идеје храма у Старом и Новом завету, почев од времена Мојсеја, преко периода насељавања у Ханану, изградње јерусалимског светишта и његовог уништења, до развоја идеје заједнице верујућих као истинског храма Божијег у којем сам Бог пребива и, коначно, новозаветног учења о Цркви као телу Христовом и истинском храму Божијем.

У овом популарно писаном и кратком тексту, аутор прати развој старозаветних месијнаских пророштава која своје испуњење налазе у Исусу Христу. Свакако, ради ограничења у простору он пажњу не посвећује свим таквим пророштвима већ се усмерава значајна месијанска пророштва Исаије и Михеја, као и њихову новозаветну примену.

У Новом завету значајно место имају месијанске титуле које се повезују са Исусом Христом. Свакако једна од најзначајнијих месијанских титула је Логос. Аутор чланка разматра вишезначност овог појма кроз сагледавање његовог значења у Старом завету, интертестаментарном периоду и грчкој мисли. Потом у светлости поменутих мисаоних концепата он значење овог израза истражује у новозаветној мисли пре свега, али не и искључуво, јовановског корпуса новозаветних списа.

Ayrop овог чланка представља најзначајније идеје швајцарског богослова Карла Барта. Он указује да је Барт несумњиво био један од најзначајних богослова 20.в. Одрастао је у хришћанској пасторско-професорској породици и сам је примио значајно богословско образовање у значајним богословским школама Швајцарске и Немачке. Прошао је пут од раног богословског либерализма до оснивања тзв. неоортодоксног и дијалектичког богословља. Он је био плодан аутор, истакнути предавач и друштвено ангажовани хришћански интелектуалац, због чега је у периоду нацизма био принуђен да напусти Немачку. У свом научном раду окретао се проучавању свих хришћанских традиција, укључујући и рану патристику. То је основа на којој је васкрсао есхатологију и тријадологију, богословске области које су добрим делом биле занемарене у протестантским круговима. Наглашавао је Божију трансцеденцију и следсвено томе значај Божијег откривења, тако да је и његова тријадологија повезана са Божијим откривењем људима. У том контексту наглашавао је значај Христа као откривајуће речи Божије указујући на ауторитет Светога писма као сведочанства о тој откривеној Речи. Реформисао је значај халкидонске христологије, и тиме је утицао на многе значајне богослове немачког протестантизма. Барт је одбацио природно богословље и природну религију као покушај људског досезања богоспознања. Тријадологија стоји и у основи Бартове антропологије и зато човека као Imago Dei, доживљава пре свега као биће способно за однос љубави.