Свет Библије

Данас је празник, празник једне велике библијске личности, св. пророка Илије. Илја, свети и архетипски пророк, назива се и громовником. Овај назив дугује познатој сцени описаној у Светом писму, тренутку када је молитвом ступстио муње и громове који су спалили његове жртве потврдивши тим знамењем да је божански пророк. Оно што је, међутим, једнако важно јесте то што је овај громовити и громогласни пророк постао то управо стога што је био кадар и способан да чује, уочи, препозна, разуме и послуша „тихи и танани глас“ којим га је Бог упућивао. Громогласне и величанствене теофаније су имперсивне и, следствено томе, лакше и чешће се памте. Међутим, глас Божији знатно чешће је управо „тих и танан“, ненаметљив, глас који захтева ослушкивање, напор у разумевању, контекстуализацију. Управо данас, на дан поменутог пророка Бибијски културни центар својим пратиоцима представља нови пројекат и поклања „нулти број“ новог интернет-часописа тј. магазина - Библијски путокази. Овај нулти број састављен је од махом од текстова (који би могли да буду пажљивије исправљени, лектурисани) већ објављиваних на нашем сајту и страници, илустрованих више кроз „игру“ и „покушаје“ него професионалним дизајнерским прегнућима. То значи да би сваки следећи број могао и требао да буде бољи. Да ли ће бити следећих бројева зависи од Вас, односно од Вашег интересовања и спремности да рад на њему подржите својој претплатом. Тромесечна претлата за овај „месечник“ била би 1200 динара. За тај новац би добили прва три броја, сигуран сам боља и квалитетнија од овог „нултог“.

Вечерњи сутон jе прелазио у све дубљу таму ноћи. Иако је тмина још снажнија унутар бедуинског шатора, њена снага се не може мерити са дубином мрачних мисли праоца Јакова. После двадесет година странствовања у Харану, он се враћа у земљу коју је Бог обећао његовим оцима, али није сигуран да је тај повратак мудар чин. Бог му је обећао, две деценије раније, да ће га вратити у Ханан и Јаков је на овај пут кренуо уздајући се у испуњење тог божанског обећања. Сада није сигуран у њега. Испуњењу божанског обећања успротивио се човек, Исав. Он је некад био Јаковљев брат. Сада му је потенцијални крвник. Чека га са четом добро опремљених ратника. Чека га желећи да осветом исправи давно учињену неправду, да крвљу спере обману и увреду. Јаков се колеба. Своју породицу и слуге праотац шаље другим путем, а сам остаје на обалама Јавока, час са десне час са леве стране реке која својим током чини природну, невидљиву, али ипак јасну, границу између Харана и Ханана, Месопотамије и Ветила, земље обмане и земље обећања. То Јаковљево наизменично кретање са једне на другу обалу Јавока као да осликава његово колебање у покушају да разреши питање које га је егзистенцијално притискало: ко је јачи, удаљени небески Бог који му се обратио деценијама раније или човек са којим ће се сусрести већ наредног дана? Да ли човек може да победи Бога? Пред нама је приповест која нуди изненађујући одговор.

Тема која се представља у чланку тиче се књижевних карактеристика и структуре Јаков-циклуса у првој библијској књизи. Полазећи од препознавања књижевних карактеристика поменуте целине, аутор указује на наративне алате које приповедач користи, да би се потом усредсредио на могуће историјске контексте формирања коначног облика приповедних циклуса и на његов књижевни контекст и карактер. Коначно, аутор указује на књижевжну структуру циклуса, као и на њен допринос истицању битних момената и паралела унутар њега. У оквиру разматрања књижевних карактеристика циклуса нарочита пажња је посвећена свесној сувишности, типским сценама, недореченостима и двосмисленостима, бинарности „минималних наративних јединица“ као и географији као наративном средству, док се недоречености и двосмислености анализирају кроз три сцене наративног пролога (рођење, купопродаја првенаштва и Јаковљева превара). Разматрајући могуће историјске контексте формирања циклуса аутор разматра време и околности уједињеног царства, подељене јудео-израилске монархије и (пост)егзилне редакције.

Тема коју аутор чланка разматра је начин на који се на древни библијски текст може применити модерна (савремена) реторичка критика, као и који су могући исходи такве примене. У тексту се указује на основне принципе (теоријске претпоставке) античког и савременог реторичког критицизма, као и могућност (па и потребу) повезивања дијалошко-реторичке критике као синхроне методе тумачења, са дијахроним методама као што су критика извора, критика редакција и сл. Аутор указује на богату историју примене реторичке критике на библијски текст, нарочито се усредсређујући на Петокњижје и, пре свега, Књигу Изласка. Практичан пример примене поменутог метода писац чланка изводи на примеру синајске перикопе (Изл 19–24) указујући најпре на њене временско-географске одреднице. Аутор се затим усредсређује на сам текст перикопе откривајућиу њему нарочиту дијалошко-реторичку структуру која омогућује да се унутар ње развије дијалог (структурални и богословски) између различитих предања која су редактори укључили у канонску форму текста.

Исповедајући веру у Бога Створитеља ми заправо исповедамо веру у Бога поету. Уколико такво исповедање имамо као оно темељно у својој вери, неће нас зачудити тесна повезаност религијског и стваралачког, пре свега поетског, искуства. Такво искуство је снажно посведочено у Светом писму, а нарочито збирци библијске поезије, Псалтиру. Псалам 23 представља врхунски израз таквог сведочанства. Овај псалам је ремек-дело књижевности и мост ка древним цивилизацијама библијског Оријента чије тековине преузима библијски песник, али у исто време и богословски исказ надубљег религијског искуства којим се пророчки сеже ка Новом завету и омогућавају најдубљи антрополошки и христолошки увиди. На који начин нам препознавање поетских облика може помоћи у разумевању богословских мисли? Каква је веза између Старозаветних метафора и њихове новозаветне рецепције?

Наративна анализа је једна од метода књижевне критике која се са продором новог литерарног критицизма почиње примењивати и у проучавању библијског текста. Она припада тзв. синхроним метода и комплементарна је са њима. Аутор чланка показује њену повезаност са реторичком критиком, али и комплементарност са тзв. дијахроним методама историјске критике. У тексту се разматра могућност примене ове савремене интерпретативне методе почев од уочавања приповедне перспективе преко разматрања односа савременог аналитичког приступа и древног текста до уочавања потенцијалних богословских рефлексија примене ове аналитичке методе. После ових базичних теоретских претпоставки аутор чланка указује на примере плодоносне примене ове методе на Књигу Изласка, да би потом илустровао ту примену на примеру Синајске перикопе. У овом илустровању аутор указује на значај избора читалачког приступа перикопи и препознавања карактера приповести, литерарне секвенце које постоје у перикопи и карактере (актере радње) у њој.

Сажетак: аутор разматра карактер религијских феномена указујући на сличности и разлике у разумевању материје у истраживању чије су резултате представили Р. Ото са једне, и М. Елијаде, са друге стране. У наставку писац се усресређује на проучавање конкретних мотива који спадају у област библијског богословља и религиологије, али указујући на који начин су ови појмови преузети из општег древнооријенталног религијског окружења, а затим модификовани и надограђени од стране библијских писаца Старог и Новог завета. На тај начин, аутор, усресређујући се на кључне мотиве Синајске приповести: дом и свештеник илуструје начин на који се примењује метода анализе историје појмова и мотива на конкретном библијском тексту, а кроз разматрање упоредних извора Египта, Асиро-Вавилоније, Ханана, Хетита...

Приповест о Каину и Авељу једна је од најпознатијих и најдраматичнијих библијских приповести. Својом формом и основним мотивима, подсећа на митове древног Средњег Оријента, али њени архетипски обрасци се препознају и европским митовима и легендама, као и бројним историјским догађајима каснијих периода. Библијски текст је изузетно сажет, психолошки слојевит и набијен, упечатљив и развија се у изврсну приповест која расте на изреченим и полуизреченим симболима. Он покреће емоције читалаца и води их ка интуитивним закључцима, али и недумицама. Приповест о Каину и Авељу заједничка авраамовским религијама, али своје корене и снагу црпи из дубље, архетипске прошлости и свести човечанства, из једног увек присутног и препознатљивог мотива – братоубиства. Приповест о првој браћи не само да се изнова препричава у сваком покољењу, већ се се изнова одиграва кроз нараштаје. Упркос томе, њене флуидне поруке, некако увек измичу и као да њено читање често намеће више питања него што пружа одговора. Разлог за својеврсну сталну отвореност и недовршеност ове библијске приповести лежи колико у мултиспектарности њеног карактера који измиче једнозначном одређењу, толико и у проблемима њене контекстуализације.

Аутор разматра примену жанровске критике на Свето писмо. У свом разматрању он полази од објашњавања основних теоретских претпоставки жанровског критицизма и историје његовог обликовања у односу на библијски текст, да би потом покушао да примену наведених теоретских одредница илустрије на тексту Књиге Изласка. Аутор се, пре свега, усресређује на Синајску приповест (Изл 19-40) и Синајску Перикопу (Изл 19-24) указујући на то да нам примена жанровске критике омогућује да у наведеним целинама откријемо бројне жанровске обрасце међу којима су најзначајнији жанр божанске (космичке) планине, жанр савезног уговора и храм-градитељски жанр.

У прет­ход­ним тек­сто­ви­ма смо го­во­ри­ли о пр­вим пре­во­ди­ма ре­ли­гиј­ске об­ја­ве и о кон­ тра­вер­за­ма ко­је су са со­бом но­си­ли. По­ми­ња­ли смо пре­ви­ра­ња ко­ја је иза­зи­ва­ла по­ја­ва Сеп­ту­а­гин­те као грч­ког пре­во­да је­вреј­ских спи­са, као и на­по­ре Ори­ге­на и бл. Је­ро­ни­ма да пи­та­њу пре­во­ђе­ња при­сту­пе на си­сте­ма­ти­чан на­чин. На­ста­вља­мо члан­ком о бл. Је­ ро­ни­му, ко­ме је па­па до­де­лио за­да­так стан­дар­ди­за­ци­је ла­тин­ских пре­во­да Би­бли­је ко­ји су би­ли у упо­тре­би у че­твр­том ве­ку, од­но­сно о овом нео­бич­ном чо­ве­ку ко­ји је, при­хва­тив­ши се за­дат­ка, за­ро­нио у још ду­бљи и те­жи по­сао, на­у­чив­ши је­вреј­ски је­зик и уро­нив­ши у свет про­ро­ка и За­ко­на у ори­ги­нал­ном из­да­њу. Овај ве­ли­кан је по­ста­вио осно­ве са­вре­ме­не ег­зе­ге­зе и пре­во­ди­ла­штва, а сво­јом по­ја­вом и ста­во­ви­ма је до­но­сио фа­му и не­го­до­ва­ње, али и одо­бра­ва­ње. Је­ро­ни­мов пре­вод је на­кон ње­го­ве смр­ти би­вао све ви­ше пре­по­зна­тљив и мо­же­мо ка­за­ти да је остао ак­ту­е­лан до да­на­шњих да­на.