Свет Библије

За израилски народ вера је била излазак из ропства, али тај излазак није био лак. Он је водио кроз воде Црвеног мора, кроз искуство блиско смрти. Слобода је увек искорак храбрости и ризика, бити слободан, значи бити одговоран, бити храбар, значи веровати. ропство, ма колико било тешко, често је људима много лакше.

Мојсејева вера постаје вера свег израилског народа, и та вера почиње прославом, прославом Пасхе, ноћи смрти и спасења. Пасха је најзначајнији празник древног Израила и није био само поглед у прошлост, сећање на негдашње доба у којем је Бог деловао у корист свог народа, већ и погед у будућност поглед вере који је у најтежим околностима сезао изнад мрачних облака до светлости обећања да ће Бог изнова деловати у корист свог народа, и коначно му донети истинско спасење.

Настављамо приповест о Мојсеју тумачећи је из перспективе Посланице Јеврејима 11 чији аутор истиче есхатолошки карактер Мојсејеве вере. Управо том вером усмереном ка есхатону, Мојсеј је могао не само да се уздигне изнад тешких животних околности ка блиској будућности, већ и да сопствена страдања присаједини самим Христовим страдањима.

Живот се састоји од низа избора, избора који су каткад неприметни и воде оним другим крупним изборима којима одређујемо свој животни ток. Ти избори су каткад донесени у страху, каткад као избор храбрости. Некада је храбост заправо неподлећи страху, и упракос страха направит прави избор гледајући не само могућност садашњег уживања благодати, већ и будуће немерљиво добро. На тај начин се у својим изборима руководио Мојсеј, великан вере.

Мојсеј, једна од најзначајнијих библијских личности. Ослободитељ свог народа из вековног ропства. Ипак, епска прича о овом значајном човеку почиње храброшћу коју су показали његови родитељи који су одбили да се повинују заповести фараоновој и своје дете предају смрти. Била је то вера као храброст за живот

Попут Јакова и Јосиф, један од праотаца израилских племена, вером гледа будуће догађаје. Он који је преживао муку ропства у које су гапродала браћа коју је потом спасао, види ропство својих и њихових потомака... али види и њихово избављење. Верујући он, стога, даје заповест да њихови потомци у свом спасењу се сете и њега и омогуће му повратак у земљу коју је Бог обећао оцима њиховим.

Гледајући вером Јаков праотац израилског народа најавио је бурне догађаје који су уследили далеко после његове смрти. Овај "поглед вере" показали су се као благослови будућности који су надахњивали и снажили њихове потомке у најтежим тренутцима њиховог робовања у Египту.

Сара, прва и вољена супруга праоца Авраама и мајка његовог сина Исаака, сина у којем је настављена линија божанског савеза установљеног са Авраамом, прва је жена која се спомиње у "Химни вере". Писац Посланице Јеврејима оригинално тумачи старозаветни предложак указујући да Сарин осмех, који је био израз скепсе у погледу најаве рођења детета, истовремено је био и осмех чежње за обећаним сином, осмех вере.

Један од најтежих и свакако најдраматичнијих текстова Старог Завета је библијска приповест о Авраамовом жртвовању Исаака. У социолошком смислу она представља темељ за удаљавање од опште праксе жртвоприношења деце присутне широм древног света, а нарочито на подручју библијског Оријента. У религијском смислу она је преображај идеје о богу коме се жртвује човек ка поимању Бога који се жртвује за човека. Писац Посланице Јеврејима, међутим, у њој види и пророчку праслику Христовог васкрсења, праслику победе над смрћу

Авраам, Исаак, Јаков. Великани Старозаветне историје који су се удостоји да се Бог Библије назива "њиховим Богом." У чему је њихова нарочита специфичност? Који је смисао њиховог номадског путовања од Вавилоније до Ханана, а затим и и у самом Ханану? На ова питања покушавамо да дамо одговор на бази старозаветног предлошка и новозаветног тумачења старозаветне приповести изнесеног у Посланици Јеврејима 11, тексту који нарочито наглашава ехатолошко усресређење старозаветних патријараха,