Христос

Ове речи псалма представљају не само снажну поетску слику којом човек изражава своје уверење у неприкосносвеност божанске заштите, већ и величанствено пророштво о Великом Пастиру који душу своју полаже за овце своје (Јн 10:11.14.17-18), Пастиру који силази у бездан смрти да би из њега извадио залутало јагње, Цара који силази са свог небеског трона да би на њему направио места за своје сапрестолнике.

У њиховој новој књизи Васкрсавање Васкрса: како је Запад изгубио а Исток сачувао изворно виђење Васкрса?, Џон Доминик Кросан и Сара Секстон Кросан бележе своја путовања док трагају за најранијим описима Исусовог васкрсења – изворним виђењем Васкрса – и последицама тих открића. У наставку се налазе изводи из Васкрсавања вакрса који описују једно од њихових истраживачких путовања.

Име човека који је наредио да се Исус Христ разапне на крст и који је водио његово суђење, озлоглашеног римског гувернера Јерусалима, дешифровано је тек сада на бронзаном прстену нађеном још пре пола века приликом ископавања на налазишту Херодион крај Витлејема на Западној обали.

Чудно је можда слово о Васкрсењу започети речима које су повезане са описом другог догађаја – Преображења. Или можда није? Веза између Преображења и Вакрсења је добро позната, како у богослужбеној књижевности тако и у богословској мисли. Није ли нетварна светлост Тавора, заправо она животна светлост која је обајсла адску тамницу учинивши да њене двери се распрсну и да Господ који је смрћу смрт уништио, васкрсне дарујући живот свима који су у гробовима?

Крст је својеврсни путоказ. Еп. Калистос Вер овај израз (на енг. the mileston) користи да означи откривења која нам говоре истину о Богу и истину о човеку, а крст управо то чини. Он открива две истине о човеку и једну о Богу. И више од тога, он представља не само путоказ, већ и пут човека ка Човеку, и Богу.

Основне теме ове целине су знамења (чудесна дела која Христос чини) која пробуђују веру у Њега, али веру која је тек први степен, зачетак оне вере ка којој треба да се стреми. Управo ту веру исповеда Никодим који, ако се сагледа у овом контексту, није представник само једне струје унутар фарисејског покрета, већ je представник, архетип човека који показује елементарну веру коју представља као врхунско знање покушавајући да суштинска питања заобиђе започињући богословску расправу.

Оно што је можда измакло пажњи тумача јесте њен поетски карактер дубоко укорењен у постојећим старозаветним поетским облицима. Ова молитва заправо, уколико се изузме свечани почетак (Оче наш) може да се схвати као низ паралелизама у којима свака прозба представља први стих, који се понавља и идејно развија у својој паралели. Овакав приступ молитви може да нам омогући извесне увиде који омогућавају разрешење могућих недоумица у разумевању молитве које могу да буду последица језичке и културолошке дистанце која савременог читатеља раздваја од хришћана прве генерације.

Наведени стихови Јовановог еванђеља каткад се називају златним стиховима свеукупног Светог писма. И они то јесту. Уколико би цело Писмо било изгубљено, а само ови стихови сачуван, они би били довољан да изрази суштину хришћанског веровања. Њихов садржај је изузетно комплексан и снажан, али се њихова порука – која је у правом смислу те речи радикална, може изаразити и једноставним тврђењем: Бог не суди свету, већ свет суди Богу и својим судом одређује своју вечни судбину. Бог је учинио своје. „Лопта је на нашем делу терена“.

Интересантно је запажање поменутог аутора а није Павле једини писац 1.в.хр. ере који се позива на давање воде из стене током израислког путовања кроз пустињу. Извор који се обично означава као Pseudo-Philo’s Biblical Antiquities садржи сличне мисли „а што се тиче његовог сопственог народа, Он их је водио у пустињи, четрдесет година он сам им је давао хлеб са неба, он је навео препелицена њих и следио их је водом (10:7).

Можда ова питања се чине саблажњивим и превише слободним, али се неминовно јављају при првом читању, а утисци првог читања су углавном драгоцени.