Библијски Културни Центар

Проблемом историјско-културолошке контекстуализације приповести о праоцима Израила је веома комплексан. Од великог значаја су подаци, све обимнији и актуелнији, које добијамо са ископавања на више локација древног Оријента. Први овакви подаци, премда доста штури, отворили су пут снажном оптимизму у погледу могућности сагледавања културно-историјске позадине библијских нарација. Ускоро су се, међутим, могли чути и гласови критичара. Они су сугерисали да приповести о праоцима не садрже доживљаје конкретних личности, већ друштвено (племенско) искуство које је персонификовано у митског (или легендарног) претка са циљем да се снажније утисне у свест будућих генерација религијска порука. Иако ово схватање несумњиво садржи извесне аспекте истине, његови заговорници нису успели да објасне постојање бројних, верски, политички, па и друштвено, ирелавантних сцена које свакако осликавају ралност амбијента древног Оријента. Ове сцене нам сугеришу да се у Пост 12-50 сусрећемо са историјом реалних личности. То не значи да у саме нарације није учитано и историјско искуство израилских племена, већ да приповести садрже реалан приказ свакодневног живота засновног на песничкој и родословној грађи усмених предања.

Сажети опис и недореченост библијског извештаја о овој библијској личности учинили су Еноха окосницом богатог предања апокрифне, апокалиптичке и јудео-јелинистичке литературе, премда се спомиње у свега три стиха Старог завета. Апокалиптика представља Еноха као једног од праотаца који је пренесен у рај не окусивши смрти, проповедника праведности, познаваоца божанских тајни и поседника божанског штапа датог Мојсеју да би чинио чуда. По узношењу, Енох је преображен у ангелско биће - Метатрона, небеског писара и служитеља небеског светишта, називаног и мали Јахве и ангел у коме је име Божије. У јудео-јелинистичкој литератури Енох је представљен као модел покајања (Сир 44:16).

Књижевност као израз људског духа и логосности један је од најстаријих познатих начина људског стваралаштва. Од Сумера и Акада до класичних и модерних остварења у овој области се пројављује нешто неухватљиво, често наговештено, али не и дефинисано. Оно што измиче прецизном одређењу, а опет неретко представља саму суштину не само књижевног дела, већ пре фундаменталног људског постојања које се у делима универзалног значаја остварује. Веза између књижевног и духовног, па и религијског, искуства препознаје се кроз читаву људску историју, а у новије време психолошки приступ овим темама омогућује нове увиде. Управо такве увиде нам нуди нова књига проф. др Жарка Требјешанина коју ћемо представити.

Посланица Јеврејима сведочи о томе да је вера утемељена на искуству које се стиче учешћем у историји спасења. Вера је за писца Посланице, истовремено, неизоставно повезана са есхатолошком надом хришћанског живота ка чијем је остварењу усмерена историја спасења. Мост између тог историјског искуства, са једне, и есхатолошке наде са друге стране, препознаје се у богослужбеном животу Цркве. Писац ове Химне став потврђује низом старозаветних примера. Пре изношења тих примера, аутор ипак, усмерава своју пажњу на почетну и темељу истину хришћанске вере – на божански акт стварања.

речи "вера је основ свега чему се надамо и потврда ствари невидљивих" (Јевр 11:1) којима почиње Химна вере неретко се називају "дефиницијом вере". Почетни исказ је заиста импересива и звучан, али и даље многима остаје нејасан. После првобитне импресије као читаоци нису сигурни шта је овим исказом уопште речено. Ова недореченост је делом, свакако, последица тога што је вера лично искуство које се, суштински, не може дефинисати нити пренети неком ко то искуство нема. Други разлог је то што нам често измиче контекст у којем је ова "дефиниција" изречена. Она се заправо ослања на моменте који су исказани у претходном, 10. пог. Посланице Јеврејима, пре свега на више пута наведене речи древног пророка Авакума "праведник ће од вере своје жив бити" (Ав 2:4). Разумевање "дефиниције" вере, стога, враћа нас на заборављени старозаветни контекст пророка који је необично наликовао на животни контекст првих хришћана, а и нас данас...

Загонетна приповест о Каину и Авељу, тајанствени Енох, легендарни потоп... Почетак Химне вере обележен је позивањем на великане вере из периода библијске праисторије. Појам библијска праисторија контрадикторан је сам по себи јер представља запис о нечему што се дешавало пре него што је записивање било могуће. Због тога можемо рећи да је део библијског текста који описује ово време обојен митолошким начином изражавања. Библијски текст се, ипак, издваја од осталих текстова који говоре о истим догађајима по томе што носи изразито антимитску поруку. Када је у питању библијска праисторија веома је значајно пажљиво и прецизно одредити жанр приповести са којима се сусрећемо у овом библијском опусу. Ово је значајно јер се не може очекивати плодно тумачење и разумевање приповести без разумевања саме приповести односно врсте којој она припада.

Јединствени лучни натпис откривен у Тел Ширмону који сеже уназад око 4000 година, у време које је непосредно претходило ступању праотаца Израила на територију Обећане земље, необични канали вероватно намењени производним погонима током периода првог храма и аквадукт из времена другог храма... То су најзначајнија открића у области библијске археологије у августу 2023. год.

Некромантија, сакрална проституција, ритуално сахрањивање... Ово су теме које доминирају у јулским открићима повезаним са областима библијског света, а које се тичу археолошких проналазака или радова објављеним у вези са ранијим проналасцима. У географском смислу они се крећу од области Јерусалима, преко Негевске пустиње до галилејског села које се налази у близини градова, веома значајних за новозаветне приповести.

Посланица је била упућена хришћанској заједници (или заједницама) чији су се чланови суочили са прогонима и одбацивањима друштва у коме су живели. Постојала је опасност да неки од њих постану малодушни и да напусте веру у Христа. Писац зато осећа потребу да им се обрати и да их учврсти у вери. Не зна се тачан интензитет нити тачан облик притисака које је ова заједница подносила, нити какве је све то последице остављало на животе верника. Можда је било физичких насртаја на живот и имовину јудео-хришћана. Чини се да је већи проблем вероватно представљало омаловажавање и изругивање са којим су се сусретали.

Током јуна 2023. год. објављени су бројни радови у вези са открићима која спадају у област библијске археологије. Три која сматрао најзначајнијима тичу се времена цара Давида, и дана који су му претходили или следили.