Египат

Нема много детаља којe у својим наративима бележе сва четворица еванђелиста. Један од таквих је и напомена да је Христова одећа приликом распећа подељена међу војницима бацањем коцке. Ово би могло да се схвати као аутентично сведочанство о уобичајеној пракси тадашњих војника, да св. ап Јован уз преношење самог тог податка не бележи да су тиме испуњењо древно пророштво из времена са почетка 1. миленијума пре Хр (Јн 19:24). Пророштво и само представља сведочанство о томе да је употреба коцкица била позната људима далеко пре Хр. Бацање коцкица није представљало само забаву, па чак ни начин поделе имовине, већ је било и средство прорицања и откривања божанске воље, а наичници сматрају да су на трагу поимања ове древне праксе као рефлексије разумевања самог света и божанског утицаја на њега.

Месец јул текуће године био је археолошки веома богат. Међу бројним открићима која су обележила овај месец као што су откриће осам миленујама древне фигурине на подручју Галилеје, проналаска једне од парћанских престоница са краја старе и почетка нове ере, открића јединствене гробнице египатског војног заповедика... издвојили смо три:

У контексту разумевања библијске археологије и историје, ово је потенцијално значајан налаз. Наиме, последњи векови египатске независности обележани су покушајима древне империје да обнове своју моћ, или евентуално утицај, на подручјима Израила и Јудеје. У том циљу египат је подржавао отпор, а доцније и побуне које су јудео-израилски владари пружали месопотамским империјама, Асирији и Вавилону. Такве акције су се, готово редовно, завршавале победом над јудео-израилским снагама чије су вође бежале у египат пред могућом и вероватном осветом. Стога, у предхеленистичком Египту формира се значајна јеврејска заједница која је имала интезивне контакте са матицом, о чему сведоче писма из Елафантине. Штавише, једно тих писама које се датира у 5. в. пре Хр. је први ванбиблијски писани траг о прослављању Пасхе. Да ствар буде занимљивија, чини се да је ово Пасхално писмо Елафантини упућено из Јерусалима као упутство у вези са недоумицама о начину на који тамошњи Јевреји треба да славе Пасху, при чему су учесници ове коресподенције били јерусалимски првосвештеници (који су управо обнављали град и храм под покровитељством персијског двора) и заповедници јудејског гарнизова из Елафантине. Уз мало маште Вахибре-Мери-Неит, заповедник батаљона страних војника могао би бити доведен у везу са неким од својих потчињених који је написао писмо упућено у Јерусалим. Наравно, тешко је надати се историјској и археолошкој потврди такве везе, али то не значи да не постоји нада да ово и слична открића неће осветлити, можда, и живот тамошње јудејске заједнице.

Миленијумима пре него што су Израилци и Палестинсци постојали, хиљадама година пре него си Египћани, Асирци, Грци и Римљани завладали над територијом Ханана, далеко пре него су њихови потомци постали монотеисти (јудаиститичког, хришћанског или исламског исповедања) на овој територији живели су Јармукијани. Јармукијанска култура развија се на драматичном размеђу људске историје, када се са номадског живота који карактерише потрага за храном прелази на обликовање сталних насеља која подразумевају узгајање хране. Названа је по месту на којем су откривени њени трагови, у близини северне обале реке Јармук у централној долини Јордана. Култ богиње мајке био је распрострањен међу древним цивилизацијама и, у складу са другим раним женским представама, наглашени су њени женски атрибути: широки кукови и велика задњица. Њена троугласта глава лежи директно на раменима, док њена савијена лева рука подржава њене релативно мале груди. Десна рука, сада рестаурирана, пада надоле. Детаљи, као што су одећа која покрива рамена и леђа, дугуљасте очи у облику куглица и уши, означене су комадићима глине. Сви мали детаљи фигурине важни су за њену култну симболику, а процес стварања такве фигурине подразумевао је сложен метод умотавања и наношења слојева глине око централног цилиндричног језгра. Заиста је импресивно и био је веома разрађен начин прављења фигурице. Тако нешто није било лако направити – закључила је Еирик-Роуз.

"Проклет, проклет, сигурно ћеш умрети; Проклет, проклет, сигурно ћеш умрети; Управитељу града, сигурно ћеш умрети; Проклет ћеш сигурно умрети; Проклет ћеш сигурно умрети; Проклети, сигурно ћеш умрети." Овај текст представља откриће надревније познате записане речи у овом древном граду као и страшну жељу једног од његових становника. Текст је написао човек који је заиста желео да управитељ Јерусалима умре. Научници га повезују са обредом који називају древно-оријенталним "вуду-ритуалом".

Нова истраживања указују да се једна од друштвених игара која је и данас присутна у областима Синаја играла још у древним филистејским (а вероватно и ранијим хананским) градовима библијских времена. Игра сенет је локално адаптирана, а њено порекло је вероватно у Египту.

Нова истраживања указују да се једна од друштвених игара која је и данас шрисутна у областима Синаја играла још у древним филистејским (а вероватно и ранијим хананским) градовима библијских времена. Игра сенет је локално адаптирана, а њено порекло је вероватно у Египту.

Пажљива анализа постављања пећи и жрвања на подручју древног Израила указује да су главни пивари заправо биле жене и да су жене, као једно од значајнијих задужења - можда и најзначајније - имале производњу пива у својим домовима који су били основни простор њиховог деловања.

Значајно арехеолошко откриће из 2018. год. сада је изложено јавности. Гробница је откривена у комплексу пирамида Сакаре јужно од престонице Каира. Ова област служила је као некропола оближњег престоног Мемфиса, једног од значајних религијских и административних средишта древног Египта. Према саопштењу министра за антиквитете Кхаледа ал-Енаниа (Khaled al-Enany) гробница је изузетно добро очувана, украшена је квалитетним фрескописом. Зидови су украшени хијероглифима, рељефима и статуама фараона, док су у гробницу постављене скулптуре сахрањеног свештеника и његове породице.

Чини се да библијски наративи рефлектују аутентична сећања на догађаје који су обележили 13.в. пре Хр. Археологија може да укаже на аутентичност делова библијског наратива али се од ње не може очекивати да потврди све. Она осветљује аспекте прошлости али има границе. Наведени докази у прилог историчности изласка дају на тежини библијском тексту али не доказују његове детаље већ представљају смернице за разумевање наратива у целости. У том контексту и овде предложена реконструкција догађаја представља хипотезу. Додајмо да треба за озбиљно да се узме, поред тога, и схватање да је можда постојало више излазака и освајања Ханана (нпр. део Израилаца је можда отишао из Египта заједно са Хиксима) који су се у народном предању спојили у јединствен догађај повезан са Мојсејем.