Стари Завет

Скот Стриплинг (Scott Stripling) сматра да је откриће до којег је дошао ископавајући древни Силом повезано са библијским наративом, односно да новопронађени стубови су део капије крај које је умро Илије, последњи аронитски првосвештеник ере судија Израилових. Остаци су пронађени на северној граници древног насеља. Ово откриће је било изненађујуће и за саме археологе који су копали на модерној Tel Shiloh локацији, али има смисла јер је градски зид био удаљен свега километар од локалног извора и логично је да су становници улазили и излазили са те стране града како би приступили води. „Ово је била или главна или друга капија“ истакао је Стриплинг додавши да су открили и земљани насип који је окруживао зид утврђења, акоји се завршавао на месту остатака који су археолози прпеознали као остатке капије. На тој локацији налазио се симетричан отвор у зиду, што сугерише да је можда постојала капијска комора – комплекс кроз који су људи морали да уђу пре него што су ушли у сам град. Ситуације се, ипак, чини доста сложенијом од оне коју представља др Стриплинг инситирајући да Силом био прва престоница Израила и покушавајући да интерпретира археолошке налазе до којих је дошао на начин који ће потврдити библијски наратив, односно оно што он из библијског наратива ишчитава.

Током последња два века направљен је велики напредак у дешифровању древних писма, али нека од њих упорно одолевала том процесу. Једно од њих било је и еламитско линеарно писмо које је, према писању часописа Zeitschrift für Assyriologie (Часопис за асириологију и археологију блиског истока) коначно посустало откривајући своје тајне. Ово древноиранско писмо датира око 4000 година унатраг и на њему је писан језик Елама, односно краљевства које ће израсти у моћно Персијско царство. Ово писмо је откривено у древној Суси и било је главно писмо еламитског краљевства у периоду од 2300-1880. год. пре Хр. када је замењено месопотамским клинописмом. Чини се да је оно коришћено спорадично и да је из употребе испало током колапса урбаних подручја широм Блиског истока око 1800. пре Хр. Дешифровање овог писма научници стављају у ранг Шанполионовог дешифровања хијероглифа. Име Елам потиче од акадског израза са значењем високо и означава високу земљу, док су Еламити себе називали Халтами (или Халтамти) тј. горштаци. Према таблици народа, Елам је био Симов син (Пост 10:22 уп. 1Дн 1:17) али се то не може потврдити ванбиблијским подацима. Постање 14 спомиње Ходологомора, цара еламског, који се каткад поистовећује са краљем Кутир-Наххунтеом (владао око 1750. год. пре Хр). У Писму се рефлектује повезаност Елама и Медије који се сматрају народима севера које ће ‒ према Исаијиним и Јеремијиним пророштвима против народа уништити Вавилон (Ис 21:2; Јер. 25:25). Пророштво које се може повезати са конкретним догађајем у историји Елама изрекао је Јеремија (Јер 49:34–39). Елам се препознаје као место изгнанства (Ис 11:11), типична страна нација (Јзк 32:24) и место визије (Дн 8:2). Каткада се Елам користи и као лично име или породично име (1Дн 8:24)

И анђелу цркве у Смирни напиши: Овако говори Први и Последњи, Који беше мртав и оживе: знам твоју невољу и твоје сиромаштво, али ти си богат. Знам и хулу оних који говоре дасу Јудејци, али нису, него су сатанска синагога. Не бој се ничега што ћеш имати да трпиш. Види, ђаво ће неке од вас да баци у тамницу, да будете подвргнути искушавању, и имаће невољу десет даба. Буди веран до смрти, па ћу ти дати венац живота. Ко има уши нека чује шта дух говори црквама: Ономе који побеђује - томе друга смрт неће наудити. Откривење 2:8-11 Загонетна порука адресирана је на анђела цркве у Смирни. Црква Смирне била је једна од седам малоазијских ранохришћанских заједница које су нарочито интересовале писца апокалипсе (Отк 1:11), смештена у античком граду који се налази у савременој Турској (Измирн). Хришћанска заједница у овом граду основана је од св.ап. Павла, на његовом трећем мисионарском путовању (Дап 19:10). Осим напомене о оснивању цркве, њеног повезивања малоазијским црквама у Откривењу и наведеној поруци која јој је упућена, Писмо не даје било какве информације о тамошњој хришћанској заједници. Ипак, познато је да један од ученика св. Јована богослова и мученика раног постапостолског периода, Поликарп, био епископа тамошње заједнице. Порука упућена овој заједници је у сагласности са познатим историјским околностима о којима сведочи Јевсевије Кесаријски тврдећи да је јудејска заједница у Смирни била најзаслужнија за Поликарпово страдање (Црквена историја 4:15). Спомињање сиромаштва тамошњих хришћана стоји у оштрој супротности са богатством града и можда је алузија на економске забране којима су хришћани били подвргнути као они који нису учествовали у паганском (највероватније царском) култу. Можда је култ богиња плодности, сексуалне љубави, али и рата повезан са Иштар и Астаротом био познији развој неолитског култа ранијих цивилизација. Библисти углавном сматрају да је култ поменутих богиња, пре свега Астароте и Иштар, у позадини апокалиптичких описа жене пијане о крви светих која седи на звери (Отк 17:1-6). Опис жене обучене у Сунце, са Месецим под ногама и дванаест звезда око главе свакако је веома удаљен (временски и визуелно) од новопронађене фигурине, али ипак се поставља питање: да ли је могуће да њој библијски писац супротставља нека данас заборављена (а и тада бледа сећања) на недеификовано поштовање жена као мајке, што је такође упечатљива слика Откривења (Отк 12:1-6.13-17)? Поуздан одговор на ово питање измиче, и вероватно ће измицати и у будућности, али нова археолошка открића ће можда, ипак, пружити неке наговештаје.

И [из Капернаума] су отишли ​​у Витсаиду, из које су дошли Петар и Андреј. Ту је сада црква где је раније била њихова кућа. св. Вилибалд, бискуп Ајхштата (Баварска), 8. в. Ходочастећи св. местима на подручју Израела и Палестине бискуп Вилибалд је обилазио и области око Галилејског језера, места са којима је био повезан већи део Христове службе и у којима је учинио већи део својих знамења. Његово путовање се смешта у 725. год. хр. ере. Bелешка коју је баварски архијереј оставио спомиње три значајна места позната из еванђеља. Ова места се често спомињу као позорница Христовог деловања и „почашћена“ су са поједним Христовим тешко теби исказом (Лк 10:13-16). Међутим, није свако од њих било лако идентификовати, нити је идентификација и дан-данас неоспорна. Капернаум је познат, међутим, то се не може рећи за Витсаиду. Новозавета сведочанства о овим насељима нису сасвим прецизна и та непрецизност оставила је место за полемику о томе одакле су потицали Андреј и Петар, света апостолска браћа од врховног значаја за новозаветне наративе, али и за цркву нарочито ком њеног раног и средњовековног периода. Чини се постојећа академска расправе у вези са идентификовањем локације древне Витсаиде, захваљујући открићима из последње археолошке сезоне, добија епилог.

Остаци храма соларног божанства Ра пронађени су у Абу Гурабу, месту које се налази око 20км јужно од Каира. Храм је откривен у близини древно и знамените некрополе Сакара, последњег почивалишта древне египатске елите која је живела у Мемфису, једној од египатских престоница. Др Ајман Ашмави (Dr. Ayman Ashmawy), шеф Сектора за египатске антиквитете у Врховном савету за антиквитете (head of the Egyptian Antiquities Sector at the Supreme Council of Antiquitie), у изјави добијеној од египатског Министарства за антиквитете и туризам (Egyptian Ministry of Antiquities and Tourism) истакао је значај овог открића. Релизовање пројекта је потенцијално значајно и за библијску археологију и историју. Иако је време када прааоци Израила ступају на историјску сцену и остварују интеракцију са Египтом готово читав миленујем доцније, а библијски наративи о изласку и Мојсеју и више од миленијума удаљени од времена изградње храмова Сунца, соларни култ са својим бројним и снажним обрасцима свакако је био познат библијским писцима и они су реаговали у односу на њега било кроз његово преобликовање, било кроз полемику и отклон према формама култа које познају у њеним месопотамским или египатским облицима. Према неким схватањима једна од пошасти тј. тродневно помрачење Сунца, описано је од стране библијских писаца као показатељ доминација Јахвеа над врховним египатским божанством.

Истраживање је дало неколико открића, од којих су најзначајнији остаци каменог храма и делови олтара, где су мештани Ал-Фау практиковали своје ритуале и церемоније. Храм исклесан у камену се налази на ивици планине Тувајк, познате као Кхасхем Кариах, источно од Ал-Фав. откривени су остаци 8.000 година старих неолитских људских насеља заједно са 2.807 гробова различитих периода разасутих по целом локалитету, који су документовани и класификовани у шест група. Неколико верских натписа је пронађено широм терена, обогаћујући наше разумевање верског система веровања заједнице која је насељавала ово место. У новије време Саудијска Арабија је подарила више значајних археолошких открића. На себе је скренула пажњу оних који се баве библијском археологијом и то не само зато што неки њене планинске масиве препознају као потенцијални библијски Синај, место склапања савеза Бога и Израила, већ и због открића натписа повезаних са именом цара Набонида, последњег владара неовавилонског цараства чије се име доводи у везу са драматичним догађајима описинаим и у Светом писму. Набонид је управо у овдашњим оазама провео читаву деценију по напуштању Вавилона, престонице којом управљао његов регент Валтасар. Научници се надају да дешифровање ових текстова, као и проналазак нових могу да проуже нова сазнања о друштвеним, културолошким и религијским струјањима која су обележила последње године вавилонског расејања и која су на различите начине могла да утичу на библијске писе. Није занемарљиво ни једно од новијих археолошких открића, натписа који сведочи да је на овом подручју хришћанство постало доступно током апостолске или ране пост-апостолске епохе.

Нема много детаља којe у својим наративима бележе сва четворица еванђелиста. Један од таквих је и напомена да је Христова одећа приликом распећа подељена међу војницима бацањем коцке. Ово би могло да се схвати као аутентично сведочанство о уобичајеној пракси тадашњих војника, да св. ап Јован уз преношење самог тог податка не бележи да су тиме испуњењо древно пророштво из времена са почетка 1. миленијума пре Хр (Јн 19:24). Пророштво и само представља сведочанство о томе да је употреба коцкица била позната људима далеко пре Хр. Бацање коцкица није представљало само забаву, па чак ни начин поделе имовине, већ је било и средство прорицања и откривања божанске воље, а наичници сматрају да су на трагу поимања ове древне праксе као рефлексије разумевања самог света и божанског утицаја на њега.

Месец јул текуће године био је археолошки веома богат. Међу бројним открићима која су обележила овај месец као што су откриће осам миленујама древне фигурине на подручју Галилеје, проналаска једне од парћанских престоница са краја старе и почетка нове ере, открића јединствене гробнице египатског војног заповедика... издвојили смо три:

Тапути се сматра настаријом познатом хемичарком и првом женом која је иза себе оставила опис и рецепт припремања древног парфема који је можда користио неки од древних месопотамских царева. Можда је по њеној рецептури и вековима касније прављен парфем који се користио на дворовима царева који су били у дипломатским или вазалним односима са господарима Месопотамије, међу њима и оним из Самарија (Израила) и Јудеје (Јерусалима). Библијски писци често спомињу уља помазања, као и употреби ароматичних уља, али ово је јединствени искорак у правцу реконстриисања њиховог мириса и начина справљања. Да ствар буде занимљивија, таблице на којима је записан овај древни рецепт и процес производње пронађене су у Харану, древном граду у који је породица библијског праоца Авраама дошла из Ура Халдејског и у којем је оставио своје сроднике кренувши пут Обећане земље, Ханана.

Археолошки локалитет Тел ел Сафа на којем је пронађен древни филистејски град који има запажену улогу у библијским приповестима непрестано изненађује археологе иако се ископавања на њему врше више од двадесет година. Оно што за читаоце Библије може да буде занимљиво је то што налази откривени на овој локацији могу да повежу два дивовска лика из библијских наратива, иако су они припадали супростављеним народима и живели у размаку од два или више века. Прича о Самсону и Далили, са једне стране и Давиду и Голијату са друге су – свака за себе – веома значајне познате, надахњујуће и испиративне. Која може да буде, међутим, веза између израилског див-јунака Самсона и дивовског заточника филистејске војске Голијата?