Библија

Историчари су га дуго схватали као ексцентричног, можда и залуделог, верског занесењака, док је он себе описивао поредићи се са препотопним мудрацом Адапом. Наиме, у једном од текстова који је иза себе оставио (Verse Account of Nabonidus), Набонид говори о препотопном мудрацу Адапи, познатом лику древних месопотамских епова, који је саставио (а не написао) знаменити еп Енума Елиш. Писац сугерише да је Адапа писао по божанском откривењу и зато је састављач, а не писац. Похвале изречене на поменутог великана древности, међутим, служе Набониду да истакне себе као оног ко Адапу превазилази у свакој мудрости и ко је, такође, преносилац божанских откривења. Он се хвали својом мудрошћу; он је видео оно што је скривено и тајне ствари додајући: не разумем утиске које оставља писаљка, (али) сам видео оно што је скривено. Можда последњи цар Вавилона и није слутио у којој мери је био у праву. Можда је његов поглед био толико упрт у тајне које би га, да је имао времена, учиниле једним од највећих владара Месопотамије, тајне које су га толико засениле да није видео оно што је било испред њега – да времена нема.

У својим бројним варијацијама, прича о Озирису, Сету и Хорусу није само мит о краљевствима, већ и објашњење и оправдање космичког и друштвеног поретка, својеврсна историзација мита о стварању и поретка (маʼат), са једне стране и општег древнооријенталног мита о божанствима плодности, њиховој смрти и васкрсењу, са друге. Та историјазација је, свакако, делимична јер није повезана са конкретним и непоновљивим историјским догађајем, како је то препознатљиво у јудаизму и хришћанству, већ са типским догађајима који су се у различитим варијацијама понављали кроз египатску историју.

Могло би да изгледа чудно, али у временима библијских цaрева вино са укусом ваниле је било веома присутно у употреби. Према новом истраживању Израелске управе за старине (Israel Antiquities Authority, IAA) и Тел Авив Универзитета (Tel Aviv University) цареви Јудеје и Израила су користили вино са поменутим раскошним зачином. Истраживање показује богатство и моћ Јудеје и њених царева библијских времена у данима који су претходили вавилонском освајању Јерусалима 586. пре Хр.

Тим археолога из ирачке немачке мисије Државног одбора за антиквитете (Iraqi German Mission of the State Board of Antiquities) и Одсека за Оријент немачког археолошког института (Orient Department of the German Archaeological Institute) ископао је чамац стар 4000 година у близини древног града Урука (савремена Варка) који је био једна од сумерских престоница, а доцније и најзначајнијих градова Вавилоније. Чамац се налазио у једном од исушених древних канала повезаних са Еуфратом.

Пре појављивања ислама у 7. в., Арабија је била дом другачије монотеистичке религије. Чини се да су древни Арабљани, односно нека њихова племена, вековима пре него је Мухамед ступио на историјску сцену, прихватила хришћанство. И док је присуство хришћанства у Арабији било познато из писаних извора који су остављали хришћански писци који нису били Арабљани, као што је бл. Јероним, знаменити научник и преводилац Библије, нова открића доказују присуство хришћанства у предисламској Арабији. На широким просторима пустиње источно од реке Јордан постоје хиљаде древних натписа, од којих неки користе хришћанску терминологију.

Персија је била дуго непознаница не само становницима малоазијских и егејских области старог света, већ није играла ни значајну улогу у званичним извештајима древних месопотамских цивилизација и империја. Спорадично се спомиње у асирским текстовима и тек са Киром Великим она ступа на историјску позорницу библијског света заузевши Медијан, Лидијско краљевство и Вавилон, а већ његов наследник Дарије I је освојио Египат. Дарије је, дакле, био други владар Ахемидске династије која је давала владаре наредних шест генерација, све до пораза Дарија III од Александра Македонског. Владар Персије сматран господарем двојног престола (Персије и Медије), али и краљем Вавилона. Пророк Данило овај савез представља сликом овна са два рога (Дн 8:3).

Пре око две године археолози су објавили значајно откриће 3700 година древне погребне коморе откривене у Мегиду (савремени Tell el-Mutesellim). Чини се да су се у њој сахрањивали чланови краљевске породице будући да материјали који су у њој похрањени (осим добро очуваних људских остатака) укључују и богати накит.

Овомесечне вести укључују три открића у вези са именима која су се у древом свету сматрала божанским: Ваал, Хорус и ЈХВХ.

Протеклог месеца објављене су три значајне студије које се односе на древни Египат, Митани, Кипар и Израел. Сматрамо да су ово три најзначајнија открића у археологији библијског света током фебруара 2022. год.

Историја древног Египта, до Александрових освајања, трајала је више од три миленијума. Ова светска империја је током тог периода доживела многе променеали једна од константи у миленијумској историји земље Нила био је положај жена. Жене су у древном Египту имале право да се разведу и да буду наследнице мираза и чак и да управљају имањем умрлог супруга. У неким периодима идентитет се преносио кроз женску линију и стога није чудно да је и наследство било повезано са линијом мајке. Погребна уметност указује на висок положај која жена заузима уз свог супруга али ипак је осликавана тако да се укаже да мушкарац има првенство и да је жена његово власништво (добро поље) које треба да се култивише. Ипак, мушкарац је имао дужност да воли своју супругу више од целог света и да је чини срећном до саме смрти. Своју љубав је показивао тако што јој је обезбеђивао обиље хране, прелепе хаљине и миришљава уља. Рамзес III, нпр. као посебно достигнуће своје владавине, препознаје то што је омогућио да жена може слободно да путује без страха да ће бити нападнута на путу. С обзиром на овакав однос према жени не треба да чуди што је љубавна поезија имала значајно место у египатској књижевности, нарочито тзв. Новог Царства. Ова врста поезије у којој се вољена жена назива сестром (што рефлектује праксу фараона да ступају у брак са својим (полу)сестрама), изводила се уз пратњу музичара (пре свега харфиста и флаутиста), плесача и глумаца. Oво је, ипак, било повезано пре свега са женама које су припадале високом друштвеном статусу (двору и племићким кућама), док су жене нижих сталежа биле у значајно лошијем положају. Чак су и многе племкиње биле неписмене, што сугерише да је образовање жена било доступно пре свега уском кругу оних које су биле повезане са двором. У египатској иконографији тело жене је било представљено жутом бојом, за разлику од мушког тела које је било осликавано црвено, чиме се сугерише да је он, за разлику од ње био више везан за послове у пољу. Жена је обављала кућне ослове, спремала је храну и правила је одећу. Оне које су припадале вишим слојевима могле су се надати да ће им се посрећити да буду укључени у неке аспекте религијске или државне администрације. Стварност је била таква да су значајни административни положаји припадали мушкарцима. То успех неких жена чини још већим. Оне су успеле да дођу до самог трона, било као саветнице и владарке из сенки, било као истински фараони.