Библијски Културни Центар

Усамљена и мало позната тврђава на врху брда у северној Галилеји нуди археолозима јединствену прилику да се загледају у порекло древног Израила. Први пут ископана средином 1970-их, тврђава се налази на планини Адир, региону који је историјски био ретко насељен и представљао изазов за државе и царства. Ипак, током раног гвозденог доба (12-9. в. пре Хр.), Адир је био локација главне тврђаве која је повезивана са Феничанима, уједињеном јудео-израилском монархијом Давида и Соломона, али и израилском династијом Амриида. Међутим, студија објављена у ArchaeologicalandAnthropologicalScience сугерише да је ова тврђава заправо била база малог поглаварства чије упознавање омогућује јединствени увид у порекло древног Израила.

Археолошка открића у области библијске археологије која су обележила јануар ове године долазе нам из времена позног бронзаног и раног гвозденог доба. Међу њима су открића везана за два египатска фараона, Навинов олтар на гори Евал и царско имање у Јерусалиму из 7. в. пре Хр.

Елам је био централни учесник у историји библијског Оријента. Напредне карактеристике ове цивилизације препознатљиве су у поштовању различих религијских образаца, других и другачијих култура (чак иако су еламити са њиховим царcтвима били у рату) и необично високом положају жена у друштвеном животу. У вези са њим Сумери су забележили први рат о коме је остао писани траг. Елам је познавао и традицију забаве. Чини се да су се управо у Еламу, пре око 4000 година, појавили први професионални акробате. Елам је освојио Саргон Акадски али нешто касније владари Елама су постављали и свргавали месопотамске краљеве. Елам је помогао уздизање Хамурабија а овај га је заузврат издао и потчинио својој власти. Еламити су учествовали рушењу Неоасирског царства да би постали провинција савезника, Мадијана, и коначно били аспорбовани у Персијску империју посредством које су остварили трајан утицај.

Са изузетним задовољством најављујемо први догађај у новој сезони религиолошких трибина које је се реализују у сарадњи Дома Омладине Београда и Библијског културног центра. Оно што овај догађај чини јединственим је чињеница да се можда и по први пут у овом веку на нашем подручјима и на српском језику јавља једна књига која представља тумачење једном од кључних новозаветних списа, Матејевог еванђеља. Ово тумачење, које својом методологијом и структуром, у потпуности прати прихваћене академске обрасце и критеријуме, потписали домаћи аутору, о. др Владислав Топаловић и о. др Дарко Ристов Ђого, обојица професори на Православном Богословском Факултету „Св. Василије Острошки“ при Универзитету у Источном Сарајеву. Тумачење које је пред нама представља синтезу савремних критичких приступа библијском тексту и патристичке егзегезе уз личне увиде и запажања чиме се постиже интегрални холистички приступ тексту који се практично чини разумљивим и актуелним за савременог читаоца.

У септембру прошле године је откривено родно место Марије Магдалене, жене која се оправдано или не сматра најзначајнијом новозаветном грешницом у вези са којом постоји много романтизованих наратива који су довели и до различитих књижевних и филмских остварења. Једно од апокрифних носи њено име, у њему је уздигнута у ранг апостола и супростављена св. ап. Петру. У канонским еванђељима се предстаља као једна од жена које су пратиле Христа (Лк 8:2). Она која се налазила под Христовим крстом и која је била међу мироносицама. Шта, међутим, значи Маријин надимак, Магдалена? У каснијем предању је истицано да је надимак изведен из имена једног од бројних места које је Христос походио. Наводно, поменуто место се сматрало родном местом Марије.Магдала је као насеље формирано вероватно у 2. в. пре Хр. у време Хасмонејске владавине и носила је име MagdalaNunayyaтј. место рибе. Јосиф Флавије је писао да је ово место било средиште устанка против Рима у коме је и сам учествовао. Ново откриће у овом древном граду наговештава неопходност мењања неких претпоставки у вези са амбијентом Галилеје у којој је Христос провео већи део свог јавног живота.

У септембру прошле године је откривено родно место Марије Магдалене, жене која се оправдано или не сматра најзначајнијом новозаветном грешницом у вези са којом постоји много романтизованих наратива који су довели и до различитих књижевних и филмских остварења. Једно од апокрифних носи њено име, у њему је уздигнута у ранг апостола и супростављена св. ап. Петру. У канонским еванђељима се предстаља као једна од жена које су пратиле Христа (Лк 8:2). Она која се налазила под Христовим крстом и која је била међу мироносицама. Шта, међутим, значи Маријин надимак, Магдалена? У каснијем предању је истицано да је надимак изведен из имена једног од бројних места које је Христос походио. Наводно, поменуто место се сматрало родном местом Марије.Магдала је као насеље формирано вероватно у 2. в. пре Хр. у време Хасмонејске владавине и носила је име MagdalaNunayyaтј. место рибе. Јосиф Флавије је писао да је ово место било средиште устанка против Рима у коме је и сам учествовао. Ново откриће у овом древном граду наговештава неопходност мењања неких претпоставки у вези са амбијентом Галилеје у којој је Христос провео већи део свог јавног живота.

Према таблици народа, Акад је један од главних градова Нимрода/Неврода у Сeнару/Сумеру. Спомиње се уз Вавилон и Ерех/Урук (Пост 10:10). Нимруд/Неврод је митски (или макар легендарно-историјски) јунак који је сажето описан као добар ловац, вешт ратник и први силник (велможа) постпотопног света. Уколико би ово схватили дословно значило би да Неврод уздиже Акад у времену старовавилонског (тј. пост-акадско-сумерског) царства. Међутим, у библијском наративу није неопходно тражити хронолошку прецизност будући да писац Неврода представља као архетипског идејног зачетника Вавилона, а не његовог историјског оснивача. Са друге стране, чињеница да се вавилонски цареви нововавилонског доба потписују као цареви Акада навела је неке на закључак да су Акад и Вавилон један град са два имена. Какогод, чињеница је да након што је Вавилон постао месопотамска престоница, термин Акад означава целу северну Вавилонију. У том значењу се користи све до позноперсијског периода. Истовремено, Неврод/Нимруд практично сажима кључне карактеристике свих других значајних великана сумеро-акадског света од Гилгамеша из Урука, до Тукулти-Нинурта I из Асура. Шта можемо да поуздано знамо о овом, првом, царству библијског Оријента, наследнику и преноснику културно-цивилизацијских тековина древних Сумера?

Онима који читају Библију, нарочито стручњацима, опште је познато да током подељене монархије у Јудеји углавном владали побожни цареви, док су на трону царева Северног (Израилског) царства седели владари који су оцењени као идолопоклоници. Постоји неколицина изузетака у односу на овај општи модел. Један од тих изузетака је јудејски цар Ахаз који је оцењен као веома негативан. Археобиографија која следи говори о њему.

Египaтски извори потврђују да је знаменити ханански град са империјом имао интезивне комерцијалне односе од времена 4. Династије (2613–2494 пре Хр), што сугерише да Хананци у област Сиро-палестине долазе око 3000 год пре Хр. То је време када се етничка припадност још увек не повезује са етничким сродством већ са јавним прихватањем договореног корпоративног идентитета (заједничке вредности, заједничка предања и веровања). Ханан је, стога, ознака територије а Хананац је био становник територије Ханана (уп. Јзк 16:3) без обзира којој породичној, клановској, племенској и градској групацији региону савременог Либана, југозападне Сирије, Израела, Палестине и западног Јордана припада. То потврђује и натпис Мернептахове стеле где се Израил набраја као један од хананских народа. Израил је, чини се, ограничени етнички или политички идентитет унутар Ханана, Израилац Хананац који је био поданик Израилског царства, или Хананац који се поистоветио са културним сећањем на то царство. Па, ипак, Израилци – макар они чији је глас сачуван у библијском тексту, Хананце су доживљавали као друге признајући им да су били насељени на територији коју су Израилци постапено заузимали. Ко су били ти пре-израилски становници Ханана?

У епској песми Одисеја, Хомер описујући Крит, најјужније грчко острво и дом једне од најстаријих европских цивилизација, каже да се оно налази у мору тамном (боје) вина... богата и дивна земља са морским појасом, густо насељена, са деведесет градова и неколико различитих језика.Насељено још од 7. миленијума пре Хр., ово острво је постигло завидни цивилизацијски успон и нагли пад. Да ли је то постало основа мита о Атлантиди? Шта нам открива базични мит ове протогрчке цивилизације о међутицају народа средњег Медитерана и Средњег Оријента, подручја које заједно чине географско-културолошку целину света Библије?