Библијски Културни Центар

Представљена је величанствена визија свештенства хришћана који светотајинско искуство претачу у етичку мисију. У тој визији светишта и свештенства има места за сав народ Божији чија је мисија усмерена на преображавање свег света у дом Божији. Као и новостворени човек у Едему, свештенство хришћанина не исцпљује се у сакраменталном животу нити друштвено-етичким категоријама, већ има космолошке димензије. Хришћанин, који у Христу постаје Нови Адам, има одговорност према читавом тварном свету. Он је позван је да тај свет чини светим и подесним станом Божијим. Скинија и храм су својом архитектонском структуром, украсном орнаментиком и храмовним прибором (свештеним сасудима) формирани тако да представљају сећање на Едем као првобитно светиште у којем је човек постављен у позицију цар-свештеника твари. Формирајући овакав поглед на свет и човека, библијски писци се представљају као свесни и савесни и богослови који су преузимали позитивне тековине постојећег религиолошко-храмовног богословља древног Оријента надограђујући га оригиналним идејама обликујући величанствени концепт максималистичке свештене антропологије

Званичници кажу да би ово откриће у Кумрану могло бити прва комплетна посуда из бронзаног доба пронађена у региону. Према Израилској управи за антиквитете (Israel Antiquities Authority, IAA) Роби Браун (Robbie Brown) је био са пријатељем на пропутовању по Израелу. Одлучили су да се попну до пећине у близини Мртвог мора, на око 100м изнад околног терена. Пећина 53 била је позната Брауну који је учествовао у археолошком ископавању локалитета 2017. год. када су пронађене семенке маслине и комад празног свитка. Пећина је истраживана и три деценије раније што је откриће из 2017. учинило неочекиванијим, али Брауна и његовог пријатеља су чекала нова изненађења. Стигавши до пећине открили су нетакнути ћуп-бокал, вредан комад грначарије. Фотографисали су га и одмах контактирали др Јувала Баруха (Dr. Yuval Baruch) из IAA. Када су на место проналаска стиглидр Барух и Амир Ганор (Amir Ganor), директор јединице за спречавање пљачки IAA, нису могли да верују својим очима: Невероватно је, рекао је Ганор истакавши: пре само две године, наши археолози су истраживали пећину у оквиру истраживања пећина Јудејске пустиње, које се спроводи континуирано последњих пет година и има за циљ да документује и лоцира све древне налазе у пустињским пећинама.

У древној каменој резбарији, ратници машући штитовима и мачевима роје се над фасадом великог храма са стубовима. На једној страни стоји палата са три жене на врху; на другој, изнад приватних домова, владар на престолу диктира краљевским писарима. У првом плану уздижу се врхови северног Ирака.Људске статуе у природној величини и базе стубова из давно изгубљеног храма посвећеног врховном богу откривени су у региону Курдистана у северном Ираку. Откривени су и остаци древног храма старог око 2.700 год. Налази се датирају више од два и по миленијума унатраг, у гвоздено доба када се у овом региону за превласт борило више група: Асирци, Урарту и Скити.

Историчари су га дуго схватали као ексцентричног, можда и залуделог, верског занесењака, док је он себе описивао поредићи се са препотопним мудрацом Адапом. Наиме, у једном од текстова који је иза себе оставио (Verse Account of Nabonidus), Набонид говори о препотопном мудрацу Адапи, познатом лику древних месопотамских епова, који је саставио (а не написао) знаменити еп Енума Елиш. Писац сугерише да је Адапа писао по божанском откривењу и зато је састављач, а не писац. Похвале изречене на поменутог великана древности, међутим, служе Набониду да истакне себе као оног ко Адапу превазилази у свакој мудрости и ко је, такође, преносилац божанских откривења. Он се хвали својом мудрошћу; он је видео оно што је скривено и тајне ствари додајући: не разумем утиске које оставља писаљка, (али) сам видео оно што је скривено. Можда последњи цар Вавилона и није слутио у којој мери је био у праву. Можда је његов поглед био толико упрт у тајне које би га, да је имао времена, учиниле једним од највећих владара Месопотамије, тајне које су га толико засениле да није видео оно што је било испред њега – да времена нема.

У својим бројним варијацијама, прича о Озирису, Сету и Хорусу није само мит о краљевствима, већ и објашњење и оправдање космичког и друштвеног поретка, својеврсна историзација мита о стварању и поретка (маʼат), са једне стране и општег древнооријенталног мита о божанствима плодности, њиховој смрти и васкрсењу, са друге. Та историјазација је, свакако, делимична јер није повезана са конкретним и непоновљивим историјским догађајем, како је то препознатљиво у јудаизму и хришћанству, већ са типским догађајима који су се у различитим варијацијама понављали кроз египатску историју.

Пре појављивања ислама у 7. в., Арабија је била дом другачије монотеистичке религије. Чини се да су древни Арабљани, односно нека њихова племена, вековима пре него је Мухамед ступио на историјску сцену, прихватила хришћанство. И док је присуство хришћанства у Арабији било познато из писаних извора који су остављали хришћански писци који нису били Арабљани, као што је бл. Јероним, знаменити научник и преводилац Библије, нова открића доказују присуство хришћанства у предисламској Арабији. На широким просторима пустиње источно од реке Јордан постоје хиљаде древних натписа, од којих неки користе хришћанску терминологију.

Пре око две године археолози су објавили значајно откриће 3700 година древне погребне коморе откривене у Мегиду (савремени Tell el-Mutesellim). Чини се да су се у њој сахрањивали чланови краљевске породице будући да материјали који су у њој похрањени (осим добро очуваних људских остатака) укључују и богати накит.

Овомесечне вести укључују три открића у вези са именима која су се у древом свету сматрала божанским: Ваал, Хорус и ЈХВХ.

Протеклог месеца објављене су три значајне студије које се односе на древни Египат, Митани, Кипар и Израел. Сматрамо да су ово три најзначајнија открића у археологији библијског света током фебруара 2022. год.

Историја древног Египта, до Александрових освајања, трајала је више од три миленијума. Ова светска империја је током тог периода доживела многе променеали једна од константи у миленијумској историји земље Нила био је положај жена. Жене су у древном Египту имале право да се разведу и да буду наследнице мираза и чак и да управљају имањем умрлог супруга. У неким периодима идентитет се преносио кроз женску линију и стога није чудно да је и наследство било повезано са линијом мајке. Погребна уметност указује на висок положај која жена заузима уз свог супруга али ипак је осликавана тако да се укаже да мушкарац има првенство и да је жена његово власништво (добро поље) које треба да се култивише. Ипак, мушкарац је имао дужност да воли своју супругу више од целог света и да је чини срећном до саме смрти. Своју љубав је показивао тако што јој је обезбеђивао обиље хране, прелепе хаљине и миришљава уља. Рамзес III, нпр. као посебно достигнуће своје владавине, препознаје то што је омогућио да жена може слободно да путује без страха да ће бити нападнута на путу. С обзиром на овакав однос према жени не треба да чуди што је љубавна поезија имала значајно место у египатској књижевности, нарочито тзв. Новог Царства. Ова врста поезије у којој се вољена жена назива сестром (што рефлектује праксу фараона да ступају у брак са својим (полу)сестрама), изводила се уз пратњу музичара (пре свега харфиста и флаутиста), плесача и глумаца. Oво је, ипак, било повезано пре свега са женама које су припадале високом друштвеном статусу (двору и племићким кућама), док су жене нижих сталежа биле у значајно лошијем положају. Чак су и многе племкиње биле неписмене, што сугерише да је образовање жена било доступно пре свега уском кругу оних које су биле повезане са двором. У египатској иконографији тело жене је било представљено жутом бојом, за разлику од мушког тела које је било осликавано црвено, чиме се сугерише да је он, за разлику од ње био више везан за послове у пољу. Жена је обављала кућне ослове, спремала је храну и правила је одећу. Оне које су припадале вишим слојевима могле су се надати да ће им се посрећити да буду укључени у неке аспекте религијске или државне администрације. Стварност је била таква да су значајни административни положаји припадали мушкарцима. То успех неких жена чини још већим. Оне су успеле да дођу до самог трона, било као саветнице и владарке из сенки, било као истински фараони.