Свето Писмо

Вible archaeology report, престижна страница која се бави библијском археологијом, је и за април текуће године предложила три битна догађаја, значајна за археологију библијског света. У групу ових догађаја убројан је један који се одгирао у Египту,[1] други се тиче волонтерске акције на локацији значајних дешавања описаних у Новом завету[2] и трећи се доноси резултате нове анализе и датовања једне од најпознатијих релилквија у историји. Према нашем схватању постоје и други догађаји повезани са библијском археологијом, и то непосредније повезани са Светим писмом. Стога, одлучујемо се за само један налаз који је донео поменути сајт (и то онај који се тиче Ториснког покрова), док више пажње посвећујемо резултатима студије која указује на рано присуство хришћанства међу номадским арабијским племенима и налаз древног пловила крај древног Урука (биб. Орех), града који се повезује са легендарним краљем Гилгамешом.

Током значајног дела Средњег века библијски, и уопштено хришћански, мотиви доминирали су у сликарству које је пре свега било повезано са доминатним хришћанским веровањем. Уопштено, на неки начин сликарство је било схватано као израз тог веровања. Каткад је свођено на Библију за неписмене, док му се у другим и другачијим околностима давала суштинска, литургијска улога, али – у оба случаја - уз мање или више јасно дефинисане сликарске каноне. Мање је познато да хришћанска ликовна уметност преузима античке мотиве (каткада и идеје) и инкорпорира их у свој корпус дајући им нови израз (и смисао). Са дуге стране, почетак новог века са препородом (ренесанском) која је била пратећи (или можда узрочни) моменат долази до снажног враћања античким, прехришћанским, мотиви и, чак, многе хришћанске (и изразито библијске) представе бивају обликоване у духу античких идеала. То, међутим, није ново будући да се чини да је хришћанска иконографија веома рано почела са преузимањем прехришћаних (паганских) образаца.

Током истраживања археолози су пронашли два нова панела подног мозаика у касноримској (5. в) синагоги у Хукоку, древном јеврејском селу. На једном панелу је приказана Нојева барка са паровима животиња, као што су лавови, леопарди и медведи. На другом панелу приказани су војници које гутају велике рибе, окружене преврнутим кочијама на раздвајању Црвеног мора. Такве слике су изузетно ретке у том временском периоду, каже директорка ископавања Џоди Магнес (Jodi Magness) са Универзитета Северне Каролине у Чепел Хилу (University of North Carolina at Chapel Hill), чији рад је финансирало Национално географско друштво (National Geographic Society).

Изградња овог пута можда је био део напора да се умире становници Јерусалима, изјавио је коаутор рада археолог Нахшон Зантон (Nahshon Szanton). Др Ариел додаје да се разлог изградње не може поуздано утврдити иако сви ови разлози налазе подршку у историјским документима.Истраживачи кажу да је могуће да је Пилат дао изградити улицу како би се смањиле тензије са јеврејским становништвом. То је можда био део поступака који су имали за циљ да се Јерусалим уклопи у римски свет, а делом можда имао за циљ да се углед имена [Понтија Пилата] повећа великим грађевинским пројектима. Па, ипак, Пилатово име није остало запамћено по покретању великих грађевинских пројеката, већ по томе што је судио Исусу Христу предавши га на распеће.

Клима која је претходила стварању првих краљевстава у Египту и његовом уједињењу под Првом египатском династијом, као и географија била је потпуно другачија него што је то данас. Облашћу Египта око Нила доминирале су мочваре, непроходно, неплодне и, неретко веома опасне. Временом, са порастом температуре у области долази до исушивања мочваре. Појаљују се прва алувијална острва богата флором и фауном, погодна за лов и земљорадњу. То је тренутак који је означио стварање услова за живот и напредак древног Египта. Овај моменат је овековечен у бројним египатским митовима који говоре о појављивању првобитног копна из безданих и бесплодних праисконских вода. У раној египатској историји, олтари су подизани на узвишењима која су фигурирала као подсетник на примодијално копно, било да су та узвишења била природна или су била вештачке хумке. Доцније, у египатским храмовима узвишена платформа у најсветијем делу храма, на којој се налазио кип божанства, имала је исти смисао. Пирамиде и облесци Египта, ти величанствени споменици који су опстали до наших дана, били су архитектонски израз овог истог веровања, као историјског искуства које се повезивало са боговима, пре свега благотворним дејством Сунца, било да се оно називало Ра, Атон или Амон.

Представљена је величанствена визија свештенства хришћана који светотајинско искуство претачу у етичку мисију. У тој визији светишта и свештенства има места за сав народ Божији чија је мисија усмерена на преображавање свег света у дом Божији. Као и новостворени човек у Едему, свештенство хришћанина не исцпљује се у сакраменталном животу нити друштвено-етичким категоријама, већ има космолошке димензије. Хришћанин, који у Христу постаје Нови Адам, има одговорност према читавом тварном свету. Он је позван је да тај свет чини светим и подесним станом Божијим. Скинија и храм су својом архитектонском структуром, украсном орнаментиком и храмовним прибором (свештеним сасудима) формирани тако да представљају сећање на Едем као првобитно светиште у којем је човек постављен у позицију цар-свештеника твари. Формирајући овакав поглед на свет и човека, библијски писци се представљају као свесни и савесни и богослови који су преузимали позитивне тековине постојећег религиолошко-храмовног богословља древног Оријента надограђујући га оригиналним идејама обликујући величанствени концепт максималистичке свештене антропологије

Званичници кажу да би ово откриће у Кумрану могло бити прва комплетна посуда из бронзаног доба пронађена у региону. Према Израилској управи за антиквитете (Israel Antiquities Authority, IAA) Роби Браун (Robbie Brown) је био са пријатељем на пропутовању по Израелу. Одлучили су да се попну до пећине у близини Мртвог мора, на око 100м изнад околног терена. Пећина 53 била је позната Брауну који је учествовао у археолошком ископавању локалитета 2017. год. када су пронађене семенке маслине и комад празног свитка. Пећина је истраживана и три деценије раније што је откриће из 2017. учинило неочекиванијим, али Брауна и његовог пријатеља су чекала нова изненађења. Стигавши до пећине открили су нетакнути ћуп-бокал, вредан комад грначарије. Фотографисали су га и одмах контактирали др Јувала Баруха (Dr. Yuval Baruch) из IAA. Када су на место проналаска стиглидр Барух и Амир Ганор (Amir Ganor), директор јединице за спречавање пљачки IAA, нису могли да верују својим очима: Невероватно је, рекао је Ганор истакавши: пре само две године, наши археолози су истраживали пећину у оквиру истраживања пећина Јудејске пустиње, које се спроводи континуирано последњих пет година и има за циљ да документује и лоцира све древне налазе у пустињским пећинама.

У древној каменој резбарији, ратници машући штитовима и мачевима роје се над фасадом великог храма са стубовима. На једној страни стоји палата са три жене на врху; на другој, изнад приватних домова, владар на престолу диктира краљевским писарима. У првом плану уздижу се врхови северног Ирака.Људске статуе у природној величини и базе стубова из давно изгубљеног храма посвећеног врховном богу откривени су у региону Курдистана у северном Ираку. Откривени су и остаци древног храма старог око 2.700 год. Налази се датирају више од два и по миленијума унатраг, у гвоздено доба када се у овом региону за превласт борило више група: Асирци, Урарту и Скити.

Историчари су га дуго схватали као ексцентричног, можда и залуделог, верског занесењака, док је он себе описивао поредићи се са препотопним мудрацом Адапом. Наиме, у једном од текстова који је иза себе оставио (Verse Account of Nabonidus), Набонид говори о препотопном мудрацу Адапи, познатом лику древних месопотамских епова, који је саставио (а не написао) знаменити еп Енума Елиш. Писац сугерише да је Адапа писао по божанском откривењу и зато је састављач, а не писац. Похвале изречене на поменутог великана древности, међутим, служе Набониду да истакне себе као оног ко Адапу превазилази у свакој мудрости и ко је, такође, преносилац божанских откривења. Он се хвали својом мудрошћу; он је видео оно што је скривено и тајне ствари додајући: не разумем утиске које оставља писаљка, (али) сам видео оно што је скривено. Можда последњи цар Вавилона и није слутио у којој мери је био у праву. Можда је његов поглед био толико упрт у тајне које би га, да је имао времена, учиниле једним од највећих владара Месопотамије, тајне које су га толико засениле да није видео оно што је било испред њега – да времена нема.

У својим бројним варијацијама, прича о Озирису, Сету и Хорусу није само мит о краљевствима, већ и објашњење и оправдање космичког и друштвеног поретка, својеврсна историзација мита о стварању и поретка (маʼат), са једне стране и општег древнооријенталног мита о божанствима плодности, њиховој смрти и васкрсењу, са друге. Та историјазација је, свакако, делимична јер није повезана са конкретним и непоновљивим историјским догађајем, како је то препознатљиво у јудаизму и хришћанству, већ са типским догађајима који су се у различитим варијацијама понављали кроз египатску историју.