The Milestones

Сумер/Сенар је прва цивилизација која се развила на подручју Месопотамије, региону који је изнедрио каснија царства (Акад, Вавилон, Асирију), бројне митове и легенде и владаре чија су имена постала легендарна у историји. Током друге историје месопотамских цивилизација главну реч су имали мушкарци. Они међу њима који су се успели на трон, било локалних градова-држвава, било регионалних (тј. за то време светских) царстава, владали су суверено и чврстом руком. У историји, легендама и митовима остала су записана имена Гилгамеша, Зиасудре, Неврода... У таквом свету није било превише места за улогу жене али неке од њих су ипак одиграле запажену улогу. Понекада је то била улога саветника владара (као нпр. улога Вирсавеје која је дуго и снажно утицала на политуку свог супруга цара Давида а потом и сина Соломона) или чак улога господара из сенке (нпр. у примеру феничанске принцезе и Ваалове свештенице Језавеље). У другом случају била је то улога идејно-верског пропагатора какву је имала Енхедуана (Еn-hedu-anna), кћер знаменитог Саргона Акадског, у животу и образовању првог познатог царства древне Месопотамије (https://bkcentar.rs/sr/blog/akad-uspon-i-pad-prvog-poznatog-carstva-sveta-biblije). Ипак, у читавој вишемиленијумској историји месопотамских цивилизација запамћено је име само две суверене владарке. И док се око имена Семирамиде исплело толико легенди да их је просто тешко разлучити од историјсих чињеница готово нико се не сећа жене која се на трон успела у само праскозорје историје, још у Сумеру.

После скро две деценије ратних разарања и политичке нестабилности, археолошка истраживања се изнова покрећу у Ираку, на миленијумима старим налазиштима, а музеји се изнова отварају или пролазе кроз напоран процес рестаруације. Један од значајних археолошких пројеката у области је и ископавање древног вавилонског града Ларсе. Истовремено, елементарне непогоде, попут суше, откривају нове локалитете на којима се могу препознати значајна налазишта која нуде нова сазнања о древним и мало познате цивилизације и краљевства.

Усамљена и мало позната тврђава на врху брда у северној Галилеји нуди археолозима јединствену прилику да се загледају у порекло древног Израила. Први пут ископана средином 1970-их, тврђава се налази на планини Адир, региону који је историјски био ретко насељен и представљао изазов за државе и царства. Ипак, током раног гвозденог доба (12-9. в. пре Хр.), Адир је био локација главне тврђаве која је повезивана са Феничанима, уједињеном јудео-израилском монархијом Давида и Соломона, али и израилском династијом Амриида. Међутим, студија објављена у ArchaeologicalandAnthropologicalScience сугерише да је ова тврђава заправо била база малог поглаварства чије упознавање омогућује јединствени увид у порекло древног Израила.

Упркос значајном месту које цар Давид има у Јеврејској Библији, постоји мали број археолошких доказа који су повезани са раним годинама Јудејског царства. То је био разлог који је неке научнике навео на закључак, да се Јудеја као развијена земља (држава) јавља тек у 9. или чак 8. в. пре Хр.

Тада ми је Мардук, мој господар, говорио у вези Е-темен-анки, зигурата Вавилона. Он је још пре дана моје владавине био веома оштећен тако да је изгледало да су му темељи пропали до прсију доњег света уместо да се бори да досеже небеса. Стога, направио сам матокове, лопате и калупе за опеке. Положио сам их у руке бројних радника сакупљених са територије широм мојега царства. Дао сам да праве опеке од глине, безбројне попут капи кише које ће бити обложене слоновачом, ебановином и мусукану-дрветом. Река Арахту је носила битумен попут великог потопа. Мудрошћу дарованом од богова Еа и Мардука, Набуа и Нисабе, великим умом који је допустио да поседујем бог који ме је створио размишљао сам својим великим разумом. Позвао сам најмудрије стручњаке да премере земљу и одреде димензије правилом дванаест лаката. Мајстори-градитељи су затегли мерне конопце и одредили су границе, а ја сам за њих тражио потврду саветујући се са боговима Самасом, Ададом и Мардуком. И колико год умом био несигуран у димензије велики богови су ме научили истини пoсредством пророчишта. Умећем егзорцизма, мудрошћу Еа и Мардука очистио сам простор и поставио темељ на постојећим древним основама. У темеље сам положио злато, сребро, драго камење са планина и из мора. Испод опека сам поставио мноштво уља, миромириса и црвене земље. Направио сам представу свог царског лика како носи кошару са земљом коју сам поставио на различита места темељне платформе. Учинио сам да то буде задивљење, као у ранијим временима, у част мог господара Мардука.

Матејево јеванђеље је један од базичних текстова хришћанске вере. Вековима је привлачило пажњу истраживача који су му приступали из различитих перспектива. По први пут нашем језику, и од наших аутора се појављује једно савремено тумачење и истовремено веома иновативно, како у приступу, тако и у решењима која происходе из синтезе критичког и предањског тумачења.

Археолошка открића у области библијске археологије која су обележила јануар ове године долазе нам из времена позног бронзаног и раног гвозденог доба. Међу њима су открића везана за два египатска фараона, Навинов олтар на гори Евал и царско имање у Јерусалиму из 7. в. пре Хр.

Религија древног Египта је богата и сложена, о чему сведоче бројни митови, храмови и велики број богова. Средишта у којима су се развијала митска предања настављала су се на древна веровања којима је тешко ући у траг. Најстарија камена скулптура Египта (око 5.000 год. пре Хр) представља краву, сакралну животињу која игра значајну улогу у египатској религији. Овој представи, међутим, претходне бројне резбарије у дрвету које предсатвљају дивљу стоку и хибридна бића (Курта, јужни Египат). Сунце је повезивано са различитим божанствима и оно има нарочиту улогу у миту о стварању утемељеном на веровања у прапостојање праисконских вода хаоса које су се под дејством Сунца повукле како би се појавило прво копно (хумка) и развио живот, доцније одржаван годишњим поплавама Нила, реке чији је муљевити нанос стварао плодно тле. Природни процаси и стихије су персонификоване тако да су добијале место у свету богова који је неизоставно имао своје рефлексије у историјским процесима и друштвено-политичком уређењу древне империје. Корен оваквих митова вероватно треба тражити у чињеници да је Египат преко око 7.000 година био очвара без много погодности за живот. Климатске промене су постепено довеле до постепеног исушавања мочваре и појаве великих пешчара, оствра богатих флором и фауном. Та острва која су се појавила под дејством Сунца схваћена су космичко јаје, првобитно копно (хумка), свето место.

У ранијем тексту (https://bkcentar.rs/sr/blog/vavilon-ija-jevr-vavel-gr) говорили смо о историји и развоју Вавилона и његовом општем значају, утицају у историји и перцепцијама у библијској књижевности. Такође причали смо о првом царству библијског Оријента, Акаду (https://bkcentar.rs/sr/blog/akad-uspon-i-pad-prvog-poznatog-carstva-sveta-biblije), али и о Асирији (https://bkcentar.rs/sr/blog/asirija). У овом пажњу ћемо усмерити на вавилонску религију, која се у неком смислу може сматрати опште-месопотамском будући да између ње и асирске нема битнијих разлика. Уопштено, сматра се да је вавилонска религија настала спајањем сумерског верског предања (које је наслеђено са сумерским језиком који је остао сакрални језик Акадског царства) и семитске религије чији су носииоци били Акађани. Стога, можда је најбоље говорити о месопотамској религији која обухвата сумерску основу и акадо-вавилонску и асирску надоградњу. Месопотамски писци су забележили више од стотину богова и богиња. Њихова имена су се мењала, али су остајеле карактеристике током дуге историје месопотамске цивилизације.

У првој половини 8. в. пре Хр. током владавине Ашур-дана III и Ашур-нерарија V, Асирија је ушла у период озбиљних превирања који су обележиле учестале побуне. Једна од тих побуна је започета и у престоном Калаху 746. год., а на њено чело стао је Пулу, управитељ Калаха. У пролеће 745. пре Христа, , заузео је асирски престо током побуне против слабог цара Ашур-Нирарија V. Он је узео име Тиглат-Палeсaр и сматра се да је био један од највећих асирских владара. Брзо је реорганизовао царство централизујући своју власт и стварајући сталну војску. Владавина Тиглат-Палeсaра III (745-727) сматра се прекретницом у древнооријенталној историји. Унутрашњи немири и покушаји осамостаљења појединих области су прекинути. Tоком наредних година Тиглат-Палeсaр III је преобликовао политичку карту Древног Бликог и средњег Истока стварајући прву праву империјалну фазу историје Асирије.