Библијски Културни Центар

Подневни час пре скоро 1950. јод. Био тренутак када су становници древне Помпеје схватили да су погрешили када су недељема унатраг игнорисали упозорења која је слао оближњи вулкан, Везув. На ситне потресе су били навикнути од раније, а на ерупцију нису посумњали ни када су им у јулу пресахли сви бунари. Били су сигурни да је вилкан трајно угашен, све до тренутка када је Сунце постало заклоњено гомилом пепела који је покушао иу кратера. Огроман облак пепела, заједно са ослобођеним гасовима донео је брзу смрт, а затимје стигла лава која ихје трајно заробила у времену. Римски град уништен 79. год. хр. ере у ерупцији Везува и дање открива своје тајне. Нова открића у овој сфери могу да се покажу потенцијално значајна за бибијску археологију у смислу осветљавања живота људи у Римском царству у времену када се хришћанство ширило њиме досежући области Италије, па и сам Рим.

И анђелу цркве у Смирни напиши: Овако говори Први и Последњи, Који беше мртав и оживе: знам твоју невољу и твоје сиромаштво, али ти си богат. Знам и хулу оних који говоре дасу Јудејци, али нису, него су сатанска синагога. Не бој се ничега што ћеш имати да трпиш. Види, ђаво ће неке од вас да баци у тамницу, да будете подвргнути искушавању, и имаће невољу десет даба. Буди веран до смрти, па ћу ти дати венац живота. Ко има уши нека чује шта дух говори црквама: Ономе који побеђује - томе друга смрт неће наудити. Откривење 2:8-11 Загонетна порука адресирана је на анђела цркве у Смирни. Црква Смирне била је једна од седам малоазијских ранохришћанских заједница које су нарочито интересовале писца апокалипсе (Отк 1:11), смештена у античком граду који се налази у савременој Турској (Измирн). Хришћанска заједница у овом граду основана је од св.ап. Павла, на његовом трећем мисионарском путовању (Дап 19:10). Осим напомене о оснивању цркве, њеног повезивања малоазијским црквама у Откривењу и наведеној поруци која јој је упућена, Писмо не даје било какве информације о тамошњој хришћанској заједници. Ипак, познато је да један од ученика св. Јована богослова и мученика раног постапостолског периода, Поликарп, био епископа тамошње заједнице. Порука упућена овој заједници је у сагласности са познатим историјским околностима о којима сведочи Јевсевије Кесаријски тврдећи да је јудејска заједница у Смирни била најзаслужнија за Поликарпово страдање (Црквена историја 4:15). Спомињање сиромаштва тамошњих хришћана стоји у оштрој супротности са богатством града и можда је алузија на економске забране којима су хришћани били подвргнути као они који нису учествовали у паганском (највероватније царском) култу. Можда је култ богиња плодности, сексуалне љубави, али и рата повезан са Иштар и Астаротом био познији развој неолитског култа ранијих цивилизација. Библисти углавном сматрају да је култ поменутих богиња, пре свега Астароте и Иштар, у позадини апокалиптичких описа жене пијане о крви светих која седи на звери (Отк 17:1-6). Опис жене обучене у Сунце, са Месецим под ногама и дванаест звезда око главе свакако је веома удаљен (временски и визуелно) од новопронађене фигурине, али ипак се поставља питање: да ли је могуће да њој библијски писац супротставља нека данас заборављена (а и тада бледа сећања) на недеификовано поштовање жена као мајке, што је такође упечатљива слика Откривења (Отк 12:1-6.13-17)? Поуздан одговор на ово питање измиче, и вероватно ће измицати и у будућности, али нова археолошка открића ће можда, ипак, пружити неке наговештаје.

И [из Капернаума] су отишли ​​у Витсаиду, из које су дошли Петар и Андреј. Ту је сада црква где је раније била њихова кућа. св. Вилибалд, бискуп Ајхштата (Баварска), 8. в. Ходочастећи св. местима на подручју Израела и Палестине бискуп Вилибалд је обилазио и области око Галилејског језера, места са којима је био повезан већи део Христове службе и у којима је учинио већи део својих знамења. Његово путовање се смешта у 725. год. хр. ере. Bелешка коју је баварски архијереј оставио спомиње три значајна места позната из еванђеља. Ова места се често спомињу као позорница Христовог деловања и „почашћена“ су са поједним Христовим тешко теби исказом (Лк 10:13-16). Међутим, није свако од њих било лако идентификовати, нити је идентификација и дан-данас неоспорна. Капернаум је познат, међутим, то се не може рећи за Витсаиду. Новозавета сведочанства о овим насељима нису сасвим прецизна и та непрецизност оставила је место за полемику о томе одакле су потицали Андреј и Петар, света апостолска браћа од врховног значаја за новозаветне наративе, али и за цркву нарочито ком њеног раног и средњовековног периода. Чини се постојећа академска расправе у вези са идентификовањем локације древне Витсаиде, захваљујући открићима из последње археолошке сезоне, добија епилог.

Остаци храма соларног божанства Ра пронађени су у Абу Гурабу, месту које се налази око 20км јужно од Каира. Храм је откривен у близини древно и знамените некрополе Сакара, последњег почивалишта древне египатске елите која је живела у Мемфису, једној од египатских престоница. Др Ајман Ашмави (Dr. Ayman Ashmawy), шеф Сектора за египатске антиквитете у Врховном савету за антиквитете (head of the Egyptian Antiquities Sector at the Supreme Council of Antiquitie), у изјави добијеној од египатског Министарства за антиквитете и туризам (Egyptian Ministry of Antiquities and Tourism) истакао је значај овог открића. Релизовање пројекта је потенцијално значајно и за библијску археологију и историју. Иако је време када прааоци Израила ступају на историјску сцену и остварују интеракцију са Египтом готово читав миленујем доцније, а библијски наративи о изласку и Мојсеју и више од миленијума удаљени од времена изградње храмова Сунца, соларни култ са својим бројним и снажним обрасцима свакако је био познат библијским писцима и они су реаговали у односу на њега било кроз његово преобликовање, било кроз полемику и отклон према формама култа које познају у њеним месопотамским или египатским облицима. Према неким схватањима једна од пошасти тј. тродневно помрачење Сунца, описано је од стране библијских писаца као показатељ доминација Јахвеа над врховним египатским божанством.

Истраживање је дало неколико открића, од којих су најзначајнији остаци каменог храма и делови олтара, где су мештани Ал-Фау практиковали своје ритуале и церемоније. Храм исклесан у камену се налази на ивици планине Тувајк, познате као Кхасхем Кариах, источно од Ал-Фав. откривени су остаци 8.000 година старих неолитских људских насеља заједно са 2.807 гробова различитих периода разасутих по целом локалитету, који су документовани и класификовани у шест група. Неколико верских натписа је пронађено широм терена, обогаћујући наше разумевање верског система веровања заједнице која је насељавала ово место. У новије време Саудијска Арабија је подарила више значајних археолошких открића. На себе је скренула пажњу оних који се баве библијском археологијом и то не само зато што неки њене планинске масиве препознају као потенцијални библијски Синај, место склапања савеза Бога и Израила, већ и због открића натписа повезаних са именом цара Набонида, последњег владара неовавилонског цараства чије се име доводи у везу са драматичним догађајима описинаим и у Светом писму. Набонид је управо у овдашњим оазама провео читаву деценију по напуштању Вавилона, престонице којом управљао његов регент Валтасар. Научници се надају да дешифровање ових текстова, као и проналазак нових могу да проуже нова сазнања о друштвеним, културолошким и религијским струјањима која су обележила последње године вавилонског расејања и која су на различите начине могла да утичу на библијске писе. Није занемарљиво ни једно од новијих археолошких открића, натписа који сведочи да је на овом подручју хришћанство постало доступно током апостолске или ране пост-апостолске епохе.

Нема много детаља којe у својим наративима бележе сва четворица еванђелиста. Један од таквих је и напомена да је Христова одећа приликом распећа подељена међу војницима бацањем коцке. Ово би могло да се схвати као аутентично сведочанство о уобичајеној пракси тадашњих војника, да св. ап Јован уз преношење самог тог податка не бележи да су тиме испуњењо древно пророштво из времена са почетка 1. миленијума пре Хр (Јн 19:24). Пророштво и само представља сведочанство о томе да је употреба коцкица била позната људима далеко пре Хр. Бацање коцкица није представљало само забаву, па чак ни начин поделе имовине, већ је било и средство прорицања и откривања божанске воље, а наичници сматрају да су на трагу поимања ове древне праксе као рефлексије разумевања самог света и божанског утицаја на њега.

Месец јул текуће године био је археолошки веома богат. Међу бројним открићима која су обележила овај месец као што су откриће осам миленујама древне фигурине на подручју Галилеје, проналаска једне од парћанских престоница са краја старе и почетка нове ере, открића јединствене гробнице египатског војног заповедика... издвојили смо три:

Тапути се сматра настаријом познатом хемичарком и првом женом која је иза себе оставила опис и рецепт припремања древног парфема који је можда користио неки од древних месопотамских царева. Можда је по њеној рецептури и вековима касније прављен парфем који се користио на дворовима царева који су били у дипломатским или вазалним односима са господарима Месопотамије, међу њима и оним из Самарија (Израила) и Јудеје (Јерусалима). Библијски писци често спомињу уља помазања, као и употреби ароматичних уља, али ово је јединствени искорак у правцу реконстриисања њиховог мириса и начина справљања. Да ствар буде занимљивија, таблице на којима је записан овај древни рецепт и процес производње пронађене су у Харану, древном граду у који је породица библијског праоца Авраама дошла из Ура Халдејског и у којем је оставио своје сроднике кренувши пут Обећане земље, Ханана.

Археолошки локалитет Тел ел Сафа на којем је пронађен древни филистејски град који има запажену улогу у библијским приповестима непрестано изненађује археологе иако се ископавања на њему врше више од двадесет година. Оно што за читаоце Библије може да буде занимљиво је то што налази откривени на овој локацији могу да повежу два дивовска лика из библијских наратива, иако су они припадали супростављеним народима и живели у размаку од два или више века. Прича о Самсону и Далили, са једне стране и Давиду и Голијату са друге су – свака за себе – веома значајне познате, надахњујуће и испиративне. Која може да буде, међутим, веза између израилског див-јунака Самсона и дивовског заточника филистејске војске Голијата?

У контексту разумевања библијске археологије и историје, ово је потенцијално значајан налаз. Наиме, последњи векови египатске независности обележани су покушајима древне империје да обнове своју моћ, или евентуално утицај, на подручјима Израила и Јудеје. У том циљу египат је подржавао отпор, а доцније и побуне које су јудео-израилски владари пружали месопотамским империјама, Асирији и Вавилону. Такве акције су се, готово редовно, завршавале победом над јудео-израилским снагама чије су вође бежале у египат пред могућом и вероватном осветом. Стога, у предхеленистичком Египту формира се значајна јеврејска заједница која је имала интезивне контакте са матицом, о чему сведоче писма из Елафантине. Штавише, једно тих писама које се датира у 5. в. пре Хр. је први ванбиблијски писани траг о прослављању Пасхе. Да ствар буде занимљивија, чини се да је ово Пасхално писмо Елафантини упућено из Јерусалима као упутство у вези са недоумицама о начину на који тамошњи Јевреји треба да славе Пасху, при чему су учесници ове коресподенције били јерусалимски првосвештеници (који су управо обнављали град и храм под покровитељством персијског двора) и заповедници јудејског гарнизова из Елафантине. Уз мало маште Вахибре-Мери-Неит, заповедник батаљона страних војника могао би бити доведен у везу са неким од својих потчињених који је написао писмо упућено у Јерусалим. Наравно, тешко је надати се историјској и археолошкој потврди такве везе, али то не значи да не постоји нада да ово и слична открића неће осветлити, можда, и живот тамошње јудејске заједнице.