Библијски Културни Центар

Од клетви урезаних у олово до срећних зечјих шапа, амајлије дуго су давале увид у магијска веровања древних култура. Једно од таквих открића је миленијум и по древна амајлија која открива да су и поред званичног прихватања хришћанства, многи становници хришћанских земаља наставили са старим веровањима и древним религијским праксама. Да ли је кипарски палиндромом сведочанство само о упоредној егзистенцији званичног хришћанства и потиснутог, али и даље снажног паганства или можда пре о заосталим траговима одумирућег хришћанског гностицизма који је у себе умео да интегрише религије мистерија, повезане управо са именима поменутих божанстава и њихових дружбеница (Иштар, Ашера, Изида) које своју грчку верзију имају управо у Афродити, богињи чије је поштовање било дубоко укорењено на Кипру?

Геомагнетна поља забележена у 21 слоју археолошког уништења широм Израела које су реконструисали израелски истраживачи поклапају се, наиме, са библијским наративима о египатским, арамејским, асирским и вавилонским војним освајањима јудејског и израилског царства. Истраживачи са Универзитета у Тел Авиву (Tel Aviv University) и Јеврејског универзитета у Јерусалиму (Hebrew University of Jerusalem) предводили су тим који је користио податке за развој поузданог новог научног алата за археолошко датирање. Алат је реконструисао правац и/или интензитет Земљиног магнетног поља забележеног у спаљеним остацима. На пројекту који је описан као научни пробој, радило је двадесет истраживача из различитих земаља и различитих специјалности. Указујући да је археомагнетизам је наука која се развија и која се показује све кориснијом у хронолошкој дебати, Јоав сматра да у блиској будућности, како се прикупи више података, то би могло помоћи да се оконча научна дебата не само о томе да ли су Давид и Соломон постојали (што је делимично већ утврђено) — већ и о томе да ли су њихова царства била тако добро успостављена и велика како Библија описује. Како наука напредује, тако расте и способност археолога и историчара да проучавају места и ствари које су људи оставили за собом пре много година. Они такође могу добити тачније датирање када је археолошки налаз први пут направљен.

Године 1884. новонасељени грчки православни хришћани желели су да на свом некадашњем месту подигну нову цркву св. Ђорђа. Прописно су очистили земљу изнад онога што је била древна црква и дошли до запањујућег открића: испод рушевина налазио се огроман мозаик тј. врло детаљна мапа. Иако оштећен, безбројни обојени фрагменти мозаика и даље су приказивали места широм Свете земље, укључујући Јерусалим. Тако је откривена најстарија позната мапа Свете земље. Патријарх Јерусалимски Никодим I је био обавештен, али реакција је изостала. Откриће је, заправом привукло пажњу грчких православних хришћанских власти у Јерусалиму, али је Јерусалим тада био под отоманском влашћу. Сложена политичка ситуација довела је до тога да је тек деценију по откривању мапе библиотекар Јерусалимске патријаршије Клеопа Коикилидес (Kleopas Koikylides) посетио је Мадабу како би се упознао са налазом. Одмах је схватио важност уметничког дела. Мозаици који су украшавали подове византијских цркава углавном су представљали градове и споменике и то сликама.

Археолози у Ираку открили су групу древних представа исклесаних на стенама пре 2.700. год. и то док су радили на обнови Макши капије у древној Ниниви, величанственој престоници Асирског царства (данас Мосул, Ирак) која је 2017. год. уништена од екстремиста Исламске државе који су је разарали уз употребу багера као древну иконичну представу и остатак предисламског света који су препознали као део идолатрије. Према званичницима Ирачког државног одбора за антиквитете и наслеђе (Iraqi State Board of Antiquities and Heritage), осам мермерних барељефа потичу из времена цара Сенахериба (вл. 705-681. пре Хр). Чини се да су градитељи капије део масивних рељефа уградили у капију испод нивоа земље, а да је у неком тренутку изгубљен и део који је био изнад. Сенахериб je по ступању на власт најпре учинио напор да разбије моћну групу принчева који су били у савезу против њега. Међу њима је био и Језекија, који је ушао у савез са Египтом против Асирије. Сходно томе, повео је веома моћну војску од најмање 200.000 људи у Јудеју, и опустошио је земљу са свих страна, заузевши и уништивши многе градове (2Цар 18:13-16 ; Ис 24:29 и 2Дн 32:1-8). Овај поход описао jeу својим аналима.

Постојање правне државе са својим неприкосновеним законским принципима, или неписаних (али сасвим обавезујућих) правила понашања којима се одређују људске интеракције резултат су миленијуми развоја и експериментисања, још од времена пре кодификовања, па чак и успостављања таквих правила. Како је могла изгледати прва кодификација правила и шта она говори о друштву које га је створило? Ур-Наму је био мудар. Његови закони су били опрезни и прате признати систем који је одговарао очекивањима становништва. Он представља друштвени уговор између краља и његовог народа, друштвени уговор који су сви сложили. И тиме што је њихов бог то одобрио, Ур-Наму је дао људима власништво и над њиховом религијом.

Заоставштина цара Асурбанипала је веома значајна за библијске студије. Као владар прве прраве древнооријенталне империје у тренутку њене највеће експанзије, овај цар је свакако у библијском наративу представљен као немилосрдни освајача и непријатељ Јудеје. Јудејски писци су били сведоци очајничких покушаја јудејских владара да оствареи сачувају државну и религијску самосталност пред државном-војном машинеријом која је гутала део по део света који су познавали. Били су сведоци и да је вазални однос према Асирији, често био повезан са идолатријском апостасијом. Ипак, непосредна заоставшина цара Асурбанипала и његове палате представља драгоценост јер његови царски анали, баррељефи његове палате и други изворе потврђују истинитост, па и историјску веродостојсност библијских наратива. Такође, богати књижевно-митолошки материјал пронађен у његовој библиотеци омогућио је поређење библијског и ванбиблијског материја чиме је снажно дорпинела не само прочавању упоредне религије већ и контексуализовању библијских приповести.

Намеће се питање на који се дух сиромаштво односи? Да ли су блажени сиромашни Духом Светим или људским духом који човека чини способним за препознавање позива Духа Светог и одговор на њега. Без обзира на одговор који дамо на прво питање намеће се друго: зашто би сиромаштво у Светом или људском духу било блажено?... Чак иако се не говори о Светом већ људском духу, проблем остаје јер је потоњи описан као унутрашње средство самоспознаје (тајни људских) које омогућава сусрет човека са Духом Божијим који познаје тајне Божије (1Кор 2:10-11). Дух и дух, стога, чине место сусрета човека и Бога будући да не говоримо речима наученим од људске мудрости, него речима наученим од Духа тумачећи оно што је духовно духовним људима. А земаљски човек не прима што је од Духа Божијег... зато што о томе на духован начин треба расуђивати (1Кор 2:13-14). Земаљски човек се описује као онај који нема духа (Јд 19) јер управо Дух Божији сведочи нашем духу да смо деца Божија (Рим 8:16) молећи се на нас уздисајима неисказаним (Рим 8:26).

Трговина и употреба опијума се углавном повезује са Далеким истоком, али нова студија израилских научника је потврдила да се овај снажни наркотик користио током библијских времена на подручју Ханана. Остаци опијума пронађени су на грнчарији из Тел Јехуда, савремени средишњи Израел. Посуде се датирају у 14. в. пре Хр. Према истраживачима Ханаанци су користили психоактивну дрогу као жртву за мртве, јер су посуде пронађене у ханаанским гробовима. Ови налази су пример најстаријег потврђеног коришћења опијума и психоактивних супстанци уопште. Ово узбудљиво откриће подржава историјске списе и археолошке хипотезе да су опијум и његова трговина били важни у блискоисточним културама. Откриће би можда могло да послужи и као средство на бази којег је можда могуће реинтерпретирати библијске текстове које говоре о ханаском култу или неких култних забрана садржаних у Мојсејевом закону, а које су можда биле реакција на култне праксе преизраилских становника Ханана.

Химера... освојена је силом и варвари су се предали дугом немилосрдном масакру свих оних који су ту остали (...) Ханибал је опљачкао света места и, отимајући људе који су се тамо склонили, запалио их и сравнила са земљом град који је био насељен 240 година... Диодор Сицулус, Bibliotheca historica, 1. в. пре Хр.

Открића у Јерусалиму из времена првог храма су доста ретка и веома драгоцена, а овог месеца забележена два, од којих је једно писано што нарочито даје на значају његовог проналаска, као и дотово детективске потраге која је претходила његовом повратку у земљу порекла. Преостало откриће сеже у још даљу прошлост, односно време знаменитог Рамзеса II који је негда управљао областима које су доцније населила израилска племена.