Нови Завет

Раскошна банкет сала откривена у Јеруслиму можда је била одредиште ка којем је ходила елита која се налазила на путу ходочашћа ка оближњем храмовном брду пре више од 2000 година. Ова сала је недавно откривена, и још скорије је отворена за јавност, а њена изградња се датира у 20-те или 30-те године 1. в. хр. ере.. Имала је две коморе одвојене ходником и гостинским собама. Дворана је има величанствену украшену фонтану и капителе коринтског стила, а у гостинским собама корисници су могли да обедују заваљени у дрвеним софама. Простор је можда био градска већница пре него је преуређен на начин који је омогућавао да се у њему нађе и базен или ритуално купалиште.

Содома, град греха, раскалашности насиља... Позната прича о злочину и казни, често проглашавана за мит са (не)моралном поруком. Да ли су нова научна истраживања и њихови резултати на корак од тога да потврде библијску приповест и дају јој научно објашњење?

Многи од предлога које даје писац овог чланка су упитни. Нпр. у савременој науци датирање праотаца и њима истовремених владара се помера од раног 2. миленијума пре Хр. ка његовој средини. Такође, спорно је олако повезивање географских одредница уз потпуно апстраховање самог Вавилона и његове географске локације (а то је почетна тачка од које се мора кренути у покушају идентификовања других географских одредница повезаних са причом о праоцима). Занимљив је и покушај да се Teru (у чланку повезан са Таром) и његова породица доведу у везу са монотеизмом који је – наводни узорок њиховог страдања – иако сама преписка открива да је узрок тога била њихова оданост краљу древне Мари а тиме вероватно и незадовољство грађана који су били принуђени на вазални однос... Ипак, подаци које доноси аутор остају занимљиви и засигурно помажу да схватимо шири друштвено културолошки контекст који представља позорницу на коју ступају јунаци библијске историје.

Вавилонија је једна од најимпресивнијих оријенталних империја, култура и цивилизација. Са њом се у везу доводе контраверзне ствари. Новија открића указују да су аритметички и математички прорачуни довођени у везу са грчким великанима као што је Питагора, вековима (ако не и миленијумима) раније били познати у Вавилонији која је подарила и ране астрономе, али и астрологе; законе, али и сурове деспоте и освајаче. Неврод, Хамураби, Набопаласар, Навуходоносор, Кир, Дарије, Александар Македонски само су неки од владара који су успели да задовоље своју жудњу и успну се на трон Вавилоније, трон који је осуђен и од стране библијских писаца назван стаништем сваког духа нечистога...

Говорећи о смрти Јована Крститеља Флавије је рекао да је погубљење извршено у тврђави Махаерусу (Machaerus), која се налазила у близини Мртвог мора, на територији данашње Краљевине Јордан.

Много пута смо изговорили ове речи. Када смо последњи пут застали да размислимо о њиховом смислу и значењу? Шта је то опроштење? О какавим дуговима се говори? Да ли су то греси, и ако јесу зашто се називају дуговима? У каквом је каузалном односу божанско опроштење за које се молимо у првој стих-линији паралелизма и наше опроштење које дарујемо „својим дужницима“? Како разумете ту условљеност „као што и ми опраштамо“ и доцнији Христов коментар „јер ако не опростити дужницима својим, ни отац мој небески неће опростити...“? Специфично, како ту условљеност разумети у светлу других тврђења Новог завета да је Христос на крсту „поништио нашу обвезницу (дуговања)“ тј. да нама је унапред опроштено?

"O, дa caм ce poдио у друго време и могао да придружим свадби на којој се вода преточи у вино и да сам седео за столом на којем се мало хлеба претворило у многа светла телеса, или да сам само пољем само потрчао пре него што се смркло небо изнад Голготе... Нисам био на свадби у Кани, нити сам сведок Васкрсења..." - писао је Миодраг Павловић изражавајући жал због немогућности да буде непосредни очевидац догађаја историје спасења, додајући: "зато се одричем сваког хтења... и надам се још у хлеб и његова преображења." Да ли су последњи наведени стихови можда кључ који може да нам помогне у откључавању миленијумске егзегетске загонетке повезане са најзначајнијом молитвом хришћанства „Оче наш“? Шта је смисао упечатљивих израза њене четврте прозбе (хлеб, на[д]сушни, данас? Да ли нас упечатљивост тих израза понекад заводи скрећћи нам поглед са истински кључне речи која прожима својим понављањем не само ову прозбу, већ читаву Молитву Господњу? И на који начин нас приступање овој молитви као поетском исказу и уочавање њеног поетског обрасца оспособљава за њено потпуније разумевање?

"како је на небу, тако и на земљи" су речи средишњег паралелизма молитве Господње. У овом сажетом поетском исказу употребљени су значајни термине, омогућено је њихово повезивање у идиом и на тај начин са мало речи је много речено. Значајеније, можда и од тога, је оно што није речено, а што се подразумева кроз асоцијације које употребљени изрази буде када се посматрају као резиме дугог старозаветног развоја религијских мисли и идеја које свој врхунац добијају у Новом завету. Ове асоцијације нам каткад измичу те је потребно да их обновимо. Једна од таквих је и мотив вазнесења. Како је и на који начин је он повезан са Молитвом Оче наш

Иза овог чуда или знамења појављује се мноштво других, занимљивих, питања. Прво, неко ће се запитати: из којег разлога је Марија забринута за недостатак вина. Шта ми знамо о Кани? и најзначајније: чије је ово било венчање? Зашто су Исус и његова породица били позвани на њега? Где се налазила Кана и какав је статус она имала у контексту Христовог деловања?

О, да би раздро небеса и сишао да се растопе горе од тебе, као што се на огњу разгори грање и вода узаври од огња, да име твоје познају непријатељи твоји… Ис 64:1-2