Религија

Познавање чуда Египта је део опште културе а већина школараца је макар успут упознала цивилизације древне Месопотамије. Међутим, цивилизација древних Хетита је и данaс непознаница иако је у неким периодима по снази била једнака Египту и којој европска култура (судећи по новијим схватањима) дугује невероватно много. Направио ју је фасцинантни народ, непознатог (или макар нејасног) порекла, који се – уз друге велике силе – уградио у темеље древног али и савременог света. До недавно овај народ је био само један од оних, успутно споменутих, у Библији а онда је у Сирији 1870. год. пронађено чудно писмо и тај проналазак је променио много тога. Започела су опсежна истраживања до тада непознате цивилизације. Временом је откривено више од 20.000 глинених плочица као сведочанство да је та величанствена цивилизација, на врхунцу моћи, обухватала Малу Азију, делове Сирије и колоније у Палестини. Ово је прича о том народу, његовом успону и тајанственом нестанку са историјске сцене.

Велика библиотека Ниниве, величанствени уметнички споменици, па чак и и висећи вртови који су доцнији историчари приписивали Вавиону, нешто је што је вероватно заправо наслеђе древне Асирије, империје која је, ипак, остала знатно више запамћења великим расељавањима становништва бунтовних провинција, по суровом уништавању непокорних народа и пропагадним описима тих уништавања (који су можда надахнули и пропагандни карактер библијских списа, нпр. Књиге Исуса Навина).

Вавилонија је једна од најимпресивнијих оријенталних империја, култура и цивилизација. Са њом се у везу доводе контраверзне ствари. Новија открића указују да су аритметички и математички прорачуни довођени у везу са грчким великанима као што је Питагора, вековима (ако не и миленијумима) раније били познати у Вавилонији која је подарила и ране астрономе, али и астрологе; законе, али и сурове деспоте и освајаче. Неврод, Хамураби, Набопаласар, Навуходоносор, Кир, Дарије, Александар Македонски само су неки од владара који су успели да задовоље своју жудњу и успну се на трон Вавилоније, трон који је осуђен и од стране библијских писаца назван стаништем сваког духа нечистога...

комуникацијски изазови религији у 21.веку

Апокалипса се лечи лепотама, написао је Миодраг Павловић у поеми Бекства по Србији. Нек те не плаши дубока тама, ту почиње препород, записао је затим. Апокалипса као мотив код Павловића не подразумева размишљање о догађајима који воде завршетку историје. Она је стање повезано са етиком, осећањима, враћањем себи и ближњима. Баш због тога што је повезана са психом, апокалипса и може да се „лечи“. Лепоте су излаз из хаотичног стања, оне су нит решења.

„Исконско“ је вероватно адекватна реч за оно чиме је привучен Миодраг Павловић када описује живот старих времена, палеолита и неолита. Није то ни паганизам ни митолошко, што га наводи да неуморно разматра ритуале и уметничку праксу старих народа. Нешто универзално, као што је камен или вода, оно од чега је човек створен и чији је део, наставља свој живот у нама, мада је потиснуто хуком савременог живота.

Предавање на тему сличности и разлике хришћанских, психотерапеутских и "лајфкоучинг" метода развоја личности

Трибина одржана у организацији Библијског културног центра у сарадњи са Домом Омладине Београд.