Химна Вере

Чудесно спасење бебе Мојсеја као да је најавило величанствено дело које је он својим животом требао да оствари. Мојсејев живот је инспирисао многа књижевна дела и филмове. Бројне екранизације библијске нарације о Мојсеју приказују младог египатског принца који не зна своје право порекло. Чудесни стицај околности суочава га са драматичном стварношћу о томе ко је он заиста и код њега почиње снажно преиспитивање сопственог идентитета. Стање егзистенцијалне стрепње као резултат има убиство египатског надзорника радова. Суочен са могућом казном, он бежи из Египта, да би се деценијама касније вратио и своје сународнике извео из ропства.

Праотац Јосиф је последњи у низу патријараха Израила. Најавио је излазак Израилаца из Египта. Том најавом се завршава историја праотаца и наговештавају будући догађаји започети рођењем Мојсеја, старозаветне личности чијим делима вере аутор Посланице даје највише места. Период између Јосифа са једне, и Мојсеја са друге стране, је вероватно један од најтежих периода у историји изабраног народа. То је период обележен постепеним, али констатним терором, који су египатски староседеоци вршили над новопридошлим Израилцима, сводећи их на грађане другог реда и обезвређујући њихов живот. У овом светлу, приповест о Мојсеју и изласку није само приповест о величанственом Божијем војевању у корист свог народа, већ и приповест о Божијем ревновању наспрам сваке тираније и социјалне неправде, а у прилог достојанства човека и људског живота. То је, истовремено, и посредни императив којим се налаже и наше садејство са Богом у борби против социјалне неправде, непоштовања људског живота и достојанства човека. Ова борба не подразумева, макар не првенствено, револуционарну активност, већ унутрашњу револуцију којом своје унутрашње настројење и спољашње деловање усаглашавамо са принципима хуманистичке антропологије и социологије која изворе из Светог Писма. Оно што се, међутим, често пропушта јесте кључна улога жена у овој приповести која стоји у темељу изласка, као библијске књиге и догађаја. Та улога је у првим поглављима толико наглашена да поједини аутори их означавају као "древни јудејски феминистички трактат".

Шта је оно што ову библијску књигу чини толико испиративном? Која је њена основна порука и на који начин ту поруку можемо да откријемо? На који начин ову библијску књигу треба да читамо? Да ли је у питању историографски спис или збирка народних легендарних предања? Уколико приповест која је изнесена у спису има историјску основу да ли постоје спољашњи докази који би могли да потврде њену релеватност и који би евентуално могли да нам омогуће датирање догађаја који су у њој описани? Исцрпни одговори на постављена питања излазе изван оквира овог општег прегледа, али неке смернице у вези са њима, свакако, би требало да буду постављене.

Јосиф је био омиљени син Јакова, издвајен од остале браће, браћа која су га продала као роба у туђину (Пост 37:25-36); његово тело које је од пустињског сунца и пешчаних ветрова штитила шарена племићка хаљина, ненавикнуто на тежачки живот, обликовано је ропским послом на дворовима епигапског угледника Петефрија. Јосифова марљивост, способност, поштење и верност су постале особине на којима је изградио свој углед и од позиције обичног роба уздигао се до повлашћеног положаја роба-економа, односно управитеља и надгледника имања (Пост 39:1-6). То је могла да буде позиција на којој би могао да проживи прилично лагодан живот, да га промењивост судбине није ставила пред ново искушење. Зачудо, управо због победе у искушењу је доспео тамнице (Пост 39:6-23). Ту, у најдубљој тами свог живота поставио је темељ свом величанственом уздизању. Када се већ више није имао чему надати доспео је до места великог везира египатске империје (Пост 41:1-46). И опет, он који је својом мудрушћу и достојанственошћу задивио самог египатског суверена, био је збуњен и затечен сусретом са простим пастирима - својом давно изгубљеном браћом; он чије је лице блистало од мирисних помасти фараоновог двора, умио је лице сузама приликом сусрета са млађим братом кога је тек тад упознао (Пост 45:1-4). Коначно, Јосиф који је у својој руци имао сву власт и моћ Египта, јасно и недвосмислено се одрекао права суда над браћом признавши Бога као врховнуог судију и господара (Пост 50:19-21).

Божански захтев је представљао жесток изазов Авраамовој логици и вери (Рим 9:7.10; Гал 4:28), али се он није двоумио. Његов одговор је био коначан, а његова вера је издржала дуг, тродевни, пут, најтежи пут у Авраамовом животу. Драматичност је истакнута дијалогом који Авраам и Исаак воде приступајући месту жртвоприношења, коначној тачки у невероватном сукобу послушности и љубави (Пост 22:7.8).

Древним семитским веровањима, наиме, није постојало јасно разумевање загробног живота и васкрсења. Загробни живот био je магловито представљен учењем о шеолу, месту сенки које је давало мало места вери у лично постојање. Остављање потомства је схватано као једини поуздани начин да човек обезбеди егзистенцију која неће бити прекинута смртним часом. Савезно божанско обећање, стога, за Авраама било је од превасходног значаја (Пост 12:2-3) и управо то је додатно отежавало деценије ишчекивања испуњења обећања, све до доба када је био готово мртав (Јевр 11:12 уп. Пост 18:11-12, Рим 14:19), односно када се више није могао надати наследнику.

У овом контексту сагледан божански позив праоцу Аврааму није само позив да се напусти постојбина, завичај и отачки дом. Бог се обратио праоцу Аврааму, позвао га је... Позвао га је да напусти своју постојбину, завичај и отачки дом... и наслеђене верске и друштвене обрасце древне Вавилоније који су представљали пркос Богу и тлачење људи.

Ноје, потоп, Нојев ковчег... Једна од најпознатијих библијских прича, свакако и најкоплекснијих и најкотраверзнијих. У овој библијској приповести чуду се одјеци древнијих легенди о Зиасудри, Гилгамешу, Атрахазису... док пажњу читалца кроз историју и данас привлаче загонтни "синови Божији", кћери људске, дивово (Нефили)... Шта писац Посланице Јеврејима 11 препознаје као егзистенцијалну поруку овог старозаветног наратива?

Сажети опис и недореченост библијског извештаја о овој библијској личности учинили су Еноха окосницом богатог предања апокрифне, апокалиптичке и јудео-јелинистичке литературе, премда се спомиње у свега три стиха Старог завета. Апокалиптика представља Еноха као једног од праотаца који је пренесен у рај не окусивши смрти, проповедника праведности, познаваоца божанских тајни и поседника божанског штапа датог Мојсеју да би чинио чуда. По узношењу, Енох је преображен у ангелско биће - Метатрона, небеског писара и служитеља небеског светишта, називаног и мали Јахве и ангел у коме је име Божије. У јудео-јелинистичкој литератури Енох је представљен као модел покајања (Сир 44:16).

Авељ није привукао пажњу само библијских писаца. У интертестаментарној књижевности се, такође, говори о Авељу. У овом књижевном опусу Авељ каткад добија карактеристике натприродних бића, вероватно под утицајем грчке митологије. Вазнесење Исаијино и Апокалипса Мојсејева убрајају Авеља међу праведнике, док Филон, Јубилеји и 1Енохова Каина препознају као прототип изопачености која је достојна божанске казне. Писац Посланице се, ипак, највише ослања на библијско предање (Пост 4:10 уп. Јевр 12:24). Старозаветни подаци о Авељу су доста штури, али и веома значајни. Старозаветна приповест о Каину и Авељу није само прича о насиљу. Она је препуна нијанси које пластично описују сцену са почетака људске историје.