The Milestones

Многи од предлога које даје писац овог чланка су упитни. Нпр. у савременој науци датирање праотаца и њима истовремених владара се помера од раног 2. миленијума пре Хр. ка његовој средини. Такође, спорно је олако повезивање географских одредница уз потпуно апстраховање самог Вавилона и његове географске локације (а то је почетна тачка од које се мора кренути у покушају идентификовања других географских одредница повезаних са причом о праоцима). Занимљив је и покушај да се Teru (у чланку повезан са Таром) и његова породица доведу у везу са монотеизмом који је – наводни узорок њиховог страдања – иако сама преписка открива да је узрок тога била њихова оданост краљу древне Мари а тиме вероватно и незадовољство грађана који су били принуђени на вазални однос... Ипак, подаци које доноси аутор остају занимљиви и засигурно помажу да схватимо шири друштвено културолошки контекст који представља позорницу на коју ступају јунаци библијске историје.

Вавилонија је једна од најимпресивнијих оријенталних империја, култура и цивилизација. Са њом се у везу доводе контраверзне ствари. Новија открића указују да су аритметички и математички прорачуни довођени у везу са грчким великанима као што је Питагора, вековима (ако не и миленијумима) раније били познати у Вавилонији која је подарила и ране астрономе, али и астрологе; законе, али и сурове деспоте и освајаче. Неврод, Хамураби, Набопаласар, Навуходоносор, Кир, Дарије, Александар Македонски само су неки од владара који су успели да задовоље своју жудњу и успну се на трон Вавилоније, трон који је осуђен и од стране библијских писаца назван стаништем сваког духа нечистога...

Неврод (Нирморд), Саргон Велики, Акад, прво писмо, зигурати, свет богова, митова и легенди, претеча великих циливизација Месопотамије (Вавилона и Асирије), а можда и Египа и надахнуће сиропалестинских култра Феникије и Ханана. Сумер...

Док је копао на свом пољу, египатски земљорадник је ископао своје животно откриће, царску стелу високу око два метра. Чини се да стела, откривена у близини египатског града Исмаилије, 62 миље североисточно од Каира, представља сећање на војну акцију фараона Априеса (око 589–570 пре Хр). Овај фараон, који је припадао египатског фараона 26. династији у Библији је запамћен као владар који је прискочио у помоћ Јерусалиму којег су опседали Вавилоњани (Јер 37:5).

Овај примерак исписане керамике истраживачи датирају у време око 1100 год. пре Хр, што је време формирања израилске монархије. Натпис је написан раним абецедним / канаанским писмом, о чему су сведочења пронађена широм Египта и Леванта. Прва открића јеврејског писма, укључујући палео-хебрејско писмо, долазе много касније, тј. из 9. в. пре Хр. Према међуинституционалном тиму археолога и епиграфера делимичан натпис, исписан на три керамичке шераде фрагментарне мале посуде, најлогичније се чита каo „Јеруваал“ или „Ијеруваал“, што је био надимак Јоасовог сина Гидеона, једног од значајних библијских судија који је током овог периода био активан на подручју северних израилских територија.

Археолошким ископавањима у Националном парку Давидов град (City of David National Park) откривени су остаци градског зида који је изграђен током Гвозденог Доба (ГБ), односно времена „првог храма“ и јудејске царевине у циљу заштите града са источне стране.

Прича о Давиду и Голијату је свакако једна од најпознатијих. Она је инспирација малим и потлачениму борби против великих и моћних, баш попут многих других бајки... Она је бајка, зар не или...? Прошло је готово тачно две године од значајног открића у области библијске археологије. Масивни остаци библијског Гата откривени у летњим ископавањима 2019.год., али томе код нас није поклоњена одговарајућа пажња. Покушаћемо да то исправимо....

У ранијим текстовима „Да ли је у Ханану, ипак, било дивова?“ и „СКРИВЕНИ ИДЕНТИТЕТ АТИНЕ – да ли је ова богиња заборављена веза са препотопним светом?“ покренуте су неке теме и дискусије које се неизоставно дотичу управо централног наратива библијске праисторије – приповести о потопу. Ово је једна од најпознатијих приповести, али и приповест која намеће бројна питања: На који начин разумети појмове „синови Божији“, „кћери људске“, „дивови“? Какав је Бог који тако „олако“ уништава готово цело човечанство? Какав је однос ове приповести и сродних митова о космичким поплавама? Које нам поруке ове приповести обично промакну? Чланак који представљамо нуди неке одговоре без претензија да представља последњу реч о овој теми или да искључи друга и другачија тумачења овог библијског наратива...

Трансмисија митских и легендарних предања на подручју древног Оријента и у ширем басену Медитерана је веома коплексна. У многим случајевима се „порекло богова“ може пратити унатраг, до људи и жена који су били као родозачетници или идејни (па чак и идеолошки) покретачи одређених образаца живота. Историчност тих људи, обично неупитна, временом се изгубила најпре у легендарним, а потим и митским сликама. Њихов архетипски карактер додатно отежава праћење трансимије, јер се њихове архетипске карактеристике понављају у многим различитим ситуацијама, регионима, историјским околностима и животним ситуацијама које су изнова проживљаване од различитих „јунака“. То је разлог због којег овог чланка треба узети са дозом резерве будући да аутор указује на могућу везу између нама блиских грчких митова и њихових удаљених древнооријенталних корена. Овакво никовање је једно од могућих, али никако и једно, али и једино могуће (у конкретном случају негативно) читање митова. Чињеница је да су древне античке богиње Иштар/Изида/Астарота/Анат/ Атина повезане не само сличном фонетичношћу имена, већ и карактеристикама које су им приписиване, па и ликовним представама. Аутор, на бази етимологије повезује древносумерску богињу (која је претходила поменутим богињама Вавилона, Египта, Ханана, Грчке) Namma са библијском ћерком Ламеховом која се звала Ноема и коју древна јеврејска ванбиблијска предања памте као суоругу Хамову. Етимолошки, веза је потпуно могућа. Пробем је што етимологија, не само да најчешће није поуздана, већ што у овом случају (као и многим другим) и поред великог значаја не може бити фундаментални доказ, па чак ни кад је ојачана општеприхваћеном схватањем дада су многи богови изведени из деификованих историјских личности. Неке грчке хронике нпр. Зевса прерпознају као Невродовог потомка, друге, на које се вероватно ослања аутор текста идентификује Зевсовог сина Хераклеа са Невродом. Управо ова шароликост предања отежава поуздану идентификацију, а она можда (и вероватно) није ни била циљ древних писаца што можда заборавља писац овог, иначе занимљивог и информативног, чланка.

Дивови Ханана се лако одбацују као библисјки мит, али постоји ли неки материјал, савремeн библијским наративима, који детаљније говори о постојању, па чак и висини дивова облaсти древног Леванта?