Како не постоји друго познато јелинско утврђење западно од Јерусалима, Финкелстаин и Ромер сугеришу да брежуљак Киријат Јарим, заједно са њему суседним местом Абу Гхош треба идентификовати као Емаус који је био утврђен од Бахиедса. Наравно, ово насеље имало значајну улогу и у хришћанској историји јер, према писању Еванђеља, на путу за емаус Исус се по први пут пораспећу и васкрсењу јавио двојици својих ученика. У приповесту коју нам доноси Лука, два ученика нису одмах препознали Исуса, али када су стигли у Емаус и када је Он преломио хлеб током вечере њихове очи су се отворила и они су га препознали (Лк 24:13-35).
АВЕЉ – праведник који говори без речи
08 Мај 2020
Оно што читаоцу лако може да промакне јесте реинтерпретавини поступак новозаветног писца којим се врши преобликовање старозаветнеприповести где се говори о о крви Авеља која виче преобликује у тврдњу да посредством ње (жртве, тј. крви) Авељ и данас говори. Значај овог поступка се открива управо у поређењу старозаветног предлошка и новозаветне реинтерпретације. Наиме, према старозаветној приповести, од три кључна актера који се јављају у средишњем делу наратива (Бог, Каин, Авељ), једини актер који остје нем, чије речи нам не преноси писац Старог завета је управо Авељ...
Пасхално писмо упућено од високог јерусалимског званичника јеврејском гарнизону у Елафатини које се датира у 5.в. пре Хр најстарији је за сада познати ванбиблијски извештај о пасхалном обреду.
Основне теме ове целине су знамења (чудесна дела која Христос чини) која пробуђују веру у Њега, али веру која је тек први степен, зачетак оне вере ка којој треба да се стреми. Управo ту веру исповеда Никодим који, ако се сагледа у овом контексту, није представник само једне струје унутар фарисејског покрета, већ je представник, архетип човека који показује елементарну веру коју представља као врхунско знање покушавајући да суштинска питања заобиђе започињући богословску расправу.
А ОН ГОВОРАШЕ О ХРАМУ ТЕЛА СВОЈЕГА – терминолошко – временске загонетке четвртог еванђелисте
08 Мај 2020
Прво што се уочава у случају приповести о овом догађају је то да се она јавља у свим еванђељима, дакле како код синоптика, тако и код Јована. Одмах затим се примећује да Јован ову приповест смешта на потпуно другачије место у односу на синоптичке писце. Приповест је и код синоптика и код Јована повезана са пасхалним ходочашћем у Јерусалим. Синоптици, међутим, то ходочашће и догађај очишћења храма смештају на сам крајих својих списа, док га Јован ставља на почетак свог еванђеља, одмах после описа првог знамења учињеног у Кани галилејској на свадби (Јн 2:1-2). Ово, прво, знамење описано у Јовановом еванђељу је једни које нема своје објашњење.
Наративни наставак Лукиног текста изнова се обликује употребом већ коришћених израза. У ранијем тексту се говори о Христу који се приближио ученицима поставши средишња фигура приповести, док се овде говори о њиховом заједничком приближавању одредишту и средишту приповести. Све у приповести тежи врхунцу и Лука као вешт приповедач читаоце усмерава ка њему
07 Мај 2020
Насупрот уобичајеном схватању у Библији нема тврдње да су Израилци током свог робовања у Египту били укључени у изградњу пирамида. Основно питање, међутим, остаје исто. Повезано је са присуством Израилца у Египту током периода који је претходио изласку, а у којем су пирамиде грађене. У питању је време Старог краљевства (27-22.в. пре Хр). Уколико би се инстистирало на овоме било би потребно антидатирати излазак стотинама година унатраг. Осим тога, постоји довољно доказа на бази којих се може закључити да је изградњу пирамида било укључено домаће становништво Египта, а не страни радници. Да ли то угрожава библијске тврдње да су Израилци били радна снага у Египту?
07 Мај 2020
У том смислу Јован, који се поставља на сам почетак еванђеља, заиста и јесте идеални сведок, те стога његово сведочанство је и било учинковито. Управо о тој учинковитости говори еванђеоски текст који је основна тема овог размишљања. И чуше га оба ученика кад говораше, и отидоше за Исусом – бележи еванђелиста указујући на резултате Јованог сведочења.
На који начин разумети дијалектику "сада и већ овде" и "не још" присутног Царства? Шта је уопште Царство небеско? На који начин је присутно међу нама? Како се припремамо за њега? Да ли и на који начин можемо да „утичемо“ на долазак будућег, есхатолошког Царства? Шта значи, коначно, завршни члан хришћанског вероисповедања чекам васкрсење мртвих и Царство будућег века? Да ли је то пасивно ишчекивање другог доласка Христвог којим ће се окончати историја греха, патње и смрти, или динамика оствареног и будућег царства укључује и активност хришћана?