The Milestones

Стари Египћани су били познати по украшавању готово сваке доступне површине, од зидова храмова до унутрашњости гробница и сваког сантиметра статуа и намештаја. Ипак, недавна студија открила је мање познату склоност Египћана за украшавања тела, односно тетоважама. До недавно је било неприкосновено становиште Џошуа Марка (Joshua Mark) према којем најубедљивији доказ о египатским тетоважама датира ову праксу у време Средњег царства — у распон од 11. до 13. династије (отприлике 2040-1782. Хр.). Међутим 2018. год. истраживачи су открили да су две мумије похрањене у Британском музеју тетовиране. Тетоваже на мумијама древног Египта нису непознате, али до сада их је било релативно мало, а све су биле геометријског стила – састављене од разних тачака, цртица и линија тетовираних у кожу.

Тим истраживача повезаних са више институција у Турској, радећи са једним колегом из Аустрије и двојицом из Шведске, пронашао је доказе генетском анализом о мешавини демографије код људи из неолита који живе у области Горњег Тигриса у Месопотамији. Ово је област на коју је миленијум касније на историјску сцену ступио библијски Израил који је свој пут започео као породично-номадски клан из Ура Халдејског, дакле управо региона у којем је знатно раније долазило до мешања култура, обичаја, гена и, вероватно, веровања. То можда може да објасни културну и верску адаптибилност која карактерише израилски клан током периода праотаца, Авраама, Исаака и Јакова.

Археолози на западном Криту дошли су до фасцинантног открића - лобање жртвованог минојског бика. Откриће је направљено у комплексу гробља који је повезан са палатом Петрас, локалитету који је вероватно био део главног урбаног центра у региону. Бикови су играли важну улогу у минојској религији што се, вероватно, одражава у древном грчком миту о Минотауру. Они су били скупа жртва. Елитно друштво на минојском Криту (3500–1100. пре Хр.) очигледно је практиковало сложене посмртне ритуале и жртвене церемоније, посебно када су у питању сахране припадника њихове класе. Проналазак је од великог значаја јер пружа бољи преглед једнако сложене слагалице погребних ритуала праћених у антици. Треба имати науму да је бик веома присутан у минојској критској култури, односно њеним митовима. Осим знаменитог мита о минотауру, звери сакривеној у чувеном критском лавиринту којој су жртвовани атински младићи, бик је схватан и као позитиван симбол. Не треба заборавити да мит о самом оснивању критске цивилизације и пореклу њеног епонимског родозачетника, краља Миноса се повезује са биком. И друге религије древног Оријента, пре свега Египта, али и Месопотамије познавале су слична зооморфна божанства. Можда је поштовање зооморфног божанства, бика, разлог због којег библијски писци теже да направе отклон од оваквог религијског исказа... Да ли је то било божанство које је временом и богоуправљаним процесом монотеизације изгубило зооморфно обличје како је постојало у другим религијама Оријента и Средоземља, а можда и у неким периодима историје библијског Израила?

Нека ова кљова [слоноваче] искорени вашке из косе и браде

Археолози на Криту открили су древни римски одеон који је могао да се користи за догађаје као што су предавања, музичка такмичења и састанци градског већа. Ушушкане у планинској ували на југозападу Крита налазе се рушевине Лисоса, древног града чији су археолошки остаци доступни само морем или дугим пешачењем. Због своје изолованости, Лисос неколико деценија нису истраживали археолози. Међутим, новo истраживање у Лисосу открило је одеон, сличан модерним трибинама. Постојање оваквог објекта указује на просперитет града. Иако је ванредно значајан за разумевање историје Старог завета (што је јасно примећено у пратећој литератури), Криту као новозаветној одредници није посвећена дужна пажња. Крит је био једна од области која је посредством делатности ап. Павла рано упозната са хришћанском вером. Немамо много о тамошњој мисији, али чини се да Павле на ово острво доспева после ослобађања из свог првог заточеништва.

Пре неких 2700 година, за време јудејског цара Језекије, две групе копача које су радиле из супротних праваца исклесале су од камена тунел који је водио воду од извора Гихон, који се налазио изван Јерусалима, до језера Силоам унутар града. Тиме је становницима престонице обезбеђена вода. Исклесан у древним временима, тунел се сада налази у арапском насељу Силван, у источном Јерусалиму. Његово популарно име, Језекијин тунел и да треба да буде поистовећен са аквадуктон који се спомиње у 2Цар 20:20. Иако је недавно та идентификација оспоравана (види: https://bkcentar.rs/sr/blog/jezekijin-tunel-arheoloska-otkrica-zahtevaju-preispitivanje). Чини се да овај нови проналаз говори у прилог повезивања тунела са поменутим владарем који се спремао за опсаду асирских снага предвођених царем Сенахерибом (2Дн 32:30). Истраживачи верују да је овај фрагмент вероватно део много већег споменика. Фрагмент, мали на око, има огроман значај јер показује да су јудејски владари, као и други древнооријентални цареви Асирије, Вавилона, Египта..., имали натписе у монументалном стилу. Такав натпис, са именом библијских владара Јудеје и Израила, до сада није познат. То је водило схватању да цареви Јуде и Израила нису имали натписе у монументалном стилу да би забележили своја достигнућа. Ново откриће мења ту слику. То је веома важно откриће, које мења ток истраживања јер се веровало да јеврејски цареви никада нису подизали споменике у њихову част, за разлику од других древних источних култура. Јеврејски цареви се помињу у споменицима других култура, као у асирским, вавилонским и арамејским текстовима – али ово је први пут да монументални јеврејски текст помиње достигнућа једног цара, рекао је проф. Галил.

Скоро до краја октобра чинило се да ће у археолошким открићима у области библијског света доминирати Ирак, односно открића из масивних барељефа који су откривени на две различите локације. Ипак, на самом крајуна прво место су освојили резултати истраживања у области архео-магнетизма чија је могућност прецизног датирања показана управо на више локације древне Јудеје и Израила.

Значај овог открића библијску археологију је и у препознавању религијских и друштвених струјања у региону којем је припадало и подручје библијске Јудеје у међузаветном периоду, а које је било чест предмет отимања између сукобљених династија (Птоломеји и Антиоси) које су наследиле негда јединствено Александрово царство. Ова открића потенцијално могу да открију податке који ће нам осветлити време Макавејских устанака и доцније Хасмонејске власти, као и допринети разумевању атмосфере са почетка Новог завета.

Од клетви урезаних у олово до срећних зечјих шапа, амајлије дуго су давале увид у магијска веровања древних култура. Једно од таквих открића је миленијум и по древна амајлија која открива да су и поред званичног прихватања хришћанства, многи становници хришћанских земаља наставили са старим веровањима и древним религијским праксама. Да ли је кипарски палиндромом сведочанство само о упоредној егзистенцији званичног хришћанства и потиснутог, али и даље снажног паганства или можда пре о заосталим траговима одумирућег хришћанског гностицизма који је у себе умео да интегрише религије мистерија, повезане управо са именима поменутих божанстава и њихових дружбеница (Иштар, Ашера, Изида) које своју грчку верзију имају управо у Афродити, богињи чије је поштовање било дубоко укорењено на Кипру?

Геомагнетна поља забележена у 21 слоју археолошког уништења широм Израела које су реконструисали израелски истраживачи поклапају се, наиме, са библијским наративима о египатским, арамејским, асирским и вавилонским војним освајањима јудејског и израилског царства. Истраживачи са Универзитета у Тел Авиву (Tel Aviv University) и Јеврејског универзитета у Јерусалиму (Hebrew University of Jerusalem) предводили су тим који је користио податке за развој поузданог новог научног алата за археолошко датирање. Алат је реконструисао правац и/или интензитет Земљиног магнетног поља забележеног у спаљеним остацима. На пројекту који је описан као научни пробој, радило је двадесет истраживача из различитих земаља и различитих специјалности. Указујући да је археомагнетизам је наука која се развија и која се показује све кориснијом у хронолошкој дебати, Јоав сматра да у блиској будућности, како се прикупи више података, то би могло помоћи да се оконча научна дебата не само о томе да ли су Давид и Соломон постојали (што је делимично већ утврђено) — већ и о томе да ли су њихова царства била тако добро успостављена и велика како Библија описује. Како наука напредује, тако расте и способност археолога и историчара да проучавају места и ствари које су људи оставили за собом пре много година. Они такође могу добити тачније датирање када је археолошки налаз први пут направљен.