Свето Писмо

Чудно је можда слово о Васкрсењу започети речима које су повезане са описом другог догађаја – Преображења. Или можда није? Веза између Преображења и Вакрсења је добро позната, како у богослужбеној књижевности тако и у богословској мисли. Није ли нетварна светлост Тавора, заправо она животна светлост која је обајсла адску тамницу учинивши да њене двери се распрсну и да Господ који је смрћу смрт уништио, васкрсне дарујући живот свима који су у гробовима?

Како не постоји друго познато јелинско утврђење западно од Јерусалима, Финкелстаин и Ромер сугеришу да брежуљак Киријат Јарим, заједно са њему суседним местом Абу Гхош треба идентификовати као Емаус који је био утврђен од Бахиедса. Наравно, ово насеље имало значајну улогу и у хришћанској историји јер, према писању Еванђеља, на путу за емаус Исус се по први пут пораспећу и васкрсењу јавио двојици својих ученика. У приповесту коју нам доноси Лука, два ученика нису одмах препознали Исуса, али када су стигли у Емаус и када је Он преломио хлеб током вечере њихове очи су се отворила и они су га препознали (Лк 24:13-35).

Још једна потврда историчности Библије?

Источно и западно хришћанство се развијају у специфичним околностима на темељу заједничких и различитих извора. Заједничко су им општа предхришћанска мисао, симболика и трагања и, свакако и изнад свега, старозаветно откривење. Хришћански Исток, међутим, баштини античку философију, трагање за есенцијалним и егзистенцијалним истинама постојања док Запад наслеђује римско право. Ово је темељ различитог разумевања Крста.

Крст је својеврсни путоказ. Еп. Калистос Вер овај израз (на енг. the mileston) користи да означи откривења која нам говоре истину о Богу и истину о човеку, а крст управо то чини. Он открива две истине о човеку и једну о Богу. И више од тога, он представља не само путоказ, већ и пут човека ка Човеку, и Богу.

Данас се крст сматра изразито хришћанским знамењем, али да ли такво схватање оправдано? Да ли је крст средиште хришћанске вере или символ који су хришћани преузели из претхришћанских религија дајући му ново значење?

Оно што читаоцу лако може да промакне јесте реинтерпретавини поступак новозаветног писца којим се врши преобликовање старозаветнеприповести где се говори о о крви Авеља која виче преобликује у тврдњу да посредством ње (жртве, тј. крви) Авељ и данас говори. Значај овог поступка се открива управо у поређењу старозаветног предлошка и новозаветне реинтерпретације. Наиме, према старозаветној приповести, од три кључна актера који се јављају у средишњем делу наратива (Бог, Каин, Авељ), једини актер који остје нем, чије речи нам не преноси писац Старог завета је управо Авељ...

Рани хришћани су обележевали вечеру Господњу као целовит обед (заједно са тзв. агапе вечерама-гозбама), али је до 3.в. то престало да буде гозба и уместо тога је постало ритуализовани обед. Стивен Шисли (Steven Shisley) у свом чланку, Од обеда до обреда: како је последња вечера евоулирала (From Supper to Sacrament: How the Last Supper Evolved) проучава како је вечера Господња претворена од целовитог обеда у обред.

Пасхално писмо упућено од високог јерусалимског званичника јеврејском гарнизону у Елафатини које се датира у 5.в. пре Хр најстарији је за сада познати ванбиблијски извештај о пасхалном обреду.

Немачки истраживачи су током шездесетих година пробали да направе експериментално распеће, како би проучили ефекте на организам које проузрокује сам поступак распећа. Они су добровољцима привезали зглобове за крст и потом пратили активности респираторног и кардиоваскуларног система. Након само 6 минута волонтери су имали проблема са дисањем, пулс би се удвостручио, а крвни притисак пао. Експеримент је обустављен након 30 минута због болова у зглобовима. Резултати истраживања објављени су у часопису Berlin Medicine 1963. године.