Асирија

Овде паралелизам повезује колективно ишчекивање са личном чежњом, спољашњи чинса унутрашњим стањем, и ствара богословски утицај који продире у срце читатаоца и слушаоца. У овом одломку Ис 26,7–9 средиште средишта представља место где колективна молитва и лична чежња за Богом постају једно. Јавни чин ишчекивања Бога и унутрашње стање душеповезани су паралелизмом. Текст делује као духовни филтер, који претвара заједничко ишчекивање у личну духовну реакцију. Тако настаје интимни простор унутар песме, где сваки стих вибрира у срцу читаоца, стварајући резонанцу душе која осећа и надом и чежњом за Богом.Другим речима: средиште средишта није само стилска фигура, већ богословска тачка у којој се јавни и лични, спољашњи и унутрашњи сједињују у молитвеном искуству.

Tоком октобра 2025. године археолози су дошли до бројних откића повезаних са библијским светом као и оних који непосредно припадају области библијске археологије. Нека се надовезују на открића из претходног месеца, нпр. откриће великог броја крилатих бикова и неоасирској престоници. Ипак, то откриће не досеже важношћу до откића из савремене Турске, где је у библијском граду који је био позорница новозаветних приповести, пронађен гробни простор великог значаја. Још значајније је откриће представља и проналазак остатака древноегипатске тврђаве на рути Хорусовог пута, заједно са открићем гробног места на подручју древног Ханана из времена насељавања Израила. Заједно, ови налази могу да осветле библијске приповести о изласку, путовању кроз пустињу и раном периоду насељавања у Ханану. Ипак, назначајније је откриће фрагмета неоасирског царског писма упућен јудејској владару и пронађеног у Јерусалиму.

Месец који је донео обиље материјала, у већини случајева посредно повезаног са античким библијским Израилом. Унутар тог обиља значајно место заузима откриће дредне производње арсенске бронзе на древној Елафатини, египатском острву које је непрекидно насељено шест миленијума. Друго место деле два открића, са једне стране су откриће нових хетистких таблица, највероватније са правним сасржајем, из периода краја Хетитског царства. Ове таблице, потенцијално могу да се покажу значајне за поређење са библијским законодавством, савезима, па чак и историјом (уколико открију амбијент који је обележио последње деценије анадолијске империје). Ипак, конкретно значајнијим се у овом тренутку показује откриће највећих познатих неосирских Ламасу (крилатзи бикови) који представљају сведочанство о моћи неоасирског царства, вековног противника Самарије и Јудеје и, истовремено, одражавају идеологију моћи која стоји у позадини симболике бика чији су аспекти препознатљиви и у библијском тексту. Коначно, прво место припада новим открићима који потврђују да су археолози на трагу гробнице последње египатске царице – Клеопатре – жене чији је бурни живот обележио широка друштвена дешавања која су резултирала политичком климом којом почињу новозаветни списи.

Открића повезана са мајем 2025. године омогућују нам јединствену шетњу кроз време током два миленијеума и простор, будући да повезују дешавања на широком подручју басена Средоземља, од древне Месопотамије, кишитског краљевства )или макар Саргоновом Акадског царства) до Крита, Миноја, па преко народа са мора, до обала северног Израила и, коначно, Јерусалима у последњим вековима прехришћанске ере.

Март 2025. год. обележен је археолошким открићима од врхунског значаја како за ширу област археологије библијског света до непосредно библијске археологије. Путујући мрежом новооткривених канала древне Месопотамије (на подручју савременог Ирака), није било могуће доспети до античке јудео-израилске територије. Ипак, то велике силе региона, Асирију и Вавилонију није спречило да се отимају за власт над облашћу древног Ханана. У тај сукоб се умешала и трећа регионална империја – Египат. Фараон Нехо II можда није успео да помогне свом асирском савезнику, али је ова превирања искористио да наметне своју власт региону. У тим узаврелим сукобима регионалних империје жртва су били мали народи и државе, и њихови владари. У конкретном случају, то је био последњи велики и праведни владар Јудеје, цар Јосија. Он је изгубио живот у близини Мегида и та чињеница је уграђена у темеље предања о коначном сукобу сила доба и сила зла, библијском предању које је можда једно од оних које је оставило највећи траг у савременој поп-култури – Армагедону. Коначно, ново истраживање у јерусалимској Цркви Васкрсења Христовог потврђује неке од детаља еванђелских приповести.

Последњи месец 2024. године нам је понудио различита открића из области археологије библијског света међу којима се истиче откриће потенцијалног настаријег, до сада непознатог, алфабетског писма. Уз то су и значајна октића са подручја древне Асирије до којих се долази новијом археолошком методом – магнетометријом. Коначно, откриће повезано са Новим заветом нам даје могућност бољег разумевања библијског одељка смештеног у област Паније и Цезареје Филипове.

Ретко се дешава да најзначајнија археолошка открића у области библијске археологије буду доминантно повезана са Новим заветом. Август 2024. године је такав месец. И док размишљамо о великом каменолому који је подарио плоче за ходочаснички пут којим је вероватно ходио Христос са својим ученицима, међу којима је био и Петар који је можда посматрао уграђивање огромних блокова камена из истог каменолома у храмовни комплек (што га је можда касније инспирисало за поуку о хришћанима као живом камењу новозаветног храма – богослужбене заједнице) и док читамо о открићу остатака сигагоге у Хоразиму, и то управо из времена када је Христос деловао у овом граду, не треба да заборавимо на јединствени печатни-прстен-амајлију која открива не само снажни утицај Асирије у Јудеји, већ и борбу Јудејаца да одрже свој национални идентитет. И више од тога, потврђује употребу библијских имена у периоду у који иста имена смешта и библијски текст.

Мај текуће године био је археолошки богат месец који нам је подарио различита открића која могу да буду повезана са Старим и Новим заветом. И док откриће главе богиње Хигије у древној Лаудикеји можда може да у сећање дозове поруку лаудикејским хришћанима овог града, записану у последњем библијском спису, нова анализа и предложено читање симбола древног храмовног омплекса Саргона II осветљава аспирације древног асирског владара, а можда и династије којој је припадао. Коначно, примена нових метода датирања археолошких налаза на подручју Јерусалима, древне налазе повезује са библијским извештајима.

Мај текуће године био је обележен значајним археолошким вестима у области археологије библијског света које су, просто, претицале једна другу. Две од три које доносимо као најзначајније, можда и пророчки, наговештавају будуће токове археологије која све више постаје подручје сусрета природних и друштвених наука. Треће место доделили смо два миленијума старој признаници, написаној на камену, а пронађеној крај ходочасничког пута који је повезивао Силоамску бању и храм древног Јерусалима. Друго место заузела је вештачка интелигенција оспособљена да чита и преводи акадско писмо, а прво представљање првог академског чланка који доноси резултате испитивања eвалских таблица проклества.

Ашур (савр. Qala’at Sherqat), je био престоница древног асiрског краљевства-града (2025–1364. пре Хр.), Средњеасирског царства (1363–912. пре Хр.), а једно време и Неоасирског царства (911. –609. пре Хр). Остаци града леже на западној обали реке Тигар у ирачком дистрикту al-Shirqat. Почеци насељавања локације града сежу у 3. миленијум пре Хр. Током периода 2. миленијум - 614. год. пре Хр. у Ашуру је стајао храм-торањ познат као зигурат, посвећен богу Ашшуру (асирска верзија Енлила). Ово божанство је било поглавар божанског пантеона асиро-месопотамске религији. Верује се да је свету грађевину, која се на сумерском језику назива Earattakišarra, обновио Шамши-Адад I (вл. 1808-1776. пре Хр.), као велики зигурат, што је потврђено краљевским натписима. Асирски цареви су у 1. миленијуму пре Хр. неколико пута селили своју резиденцију, Ашур је задржао своју функцију главног места обожавања истоименог града и царског бога све до његовог уништења 614. год. пре Хр.